Политичке игре Андервудових

Окрутност, лажи и манипулације – обичан дан Андервудових

Изборна трка – Игра Престола за Овални кабинет

Циљ оправдава средствa

Прошлог месеца изашла је четврта сезона америчке политичке драме „Кућа од карата“ у којој је Френк Андервуд окрутнији него икад.

Да би парирала америчким председничким изборима, четврта сезона у центар поставља демократу ФренкаАндервуда, који се кандидује за други мандат у Белој Кући, и републиканца Вила Конвеја. За разлику од Андервудових, Конвеј је породични човек и радо експонира свој приватни живот јавности и прати све технолошке трендове да би придобио гласове млађих генерација. Конвеј много више полаже на јавни имиџ и, ако се и упути Френковим путем, брзо одустаје јер не жели да га ризикује.

Као и увек, у председничкој трци користе се лажи, преваре и стварање скандала не би ли се поразио противник. У првој половини сезоне догађа се велики преокрет који је могао бити очекиван с обзиром на Френково понашање. Могло би се рећи да је „окрутност“ кључна реч у овој сезони. Френк у једном тренутку врло макијавелистички каже да би политичар „подавио легло мачића за десет минута на телевизији“, с чиме се можемо сложити.

Френк и његова жена Клер у овој сезони ближи су него икад, мада се тако није чинило на крају прошле сезоне. На почетку сезоне Клер је суочена са породичним проблемима, које користи у политичке сврхе. Клер сваком сезоном стиче више политичке моћи и тако се приближава Френку. Да ли је постала окрутна као Френк? Још увек није, али свакако се чини да је кренула тим путем.

Многи ликови из претходних сезона су се вратили. Поново је ту и руски председник Виктор Петров, очигледна асоцијација на Владимира Путина, иако нема толику важност као у прошлој сезони. Поред њега, људи из Френкове прошлости се појављују у виду халуцинација и подсећају га на манипулације и убиства које је починио не би ли се докопао власти.

Ту је наравно и новинарска страна приче. Већи део сезоне Том Хамершмит је на трагу Френковим злоделима и близу је да разоткрије његову корупцију и почињена убиства. Френк користи стару тактику: скрени пажњу на друге проблеме како би јавност заборавила на скандал.

Као и увек, „Кућа од карата“ комбинује више наратива који се на крају преклапају и утичу једни на друге. Даг, Френкова десна рука, добија свој наратив преко другог. Он постаје окрутан у тој мери да испред носа узима јетру намењену пацијенту на самрти. Његов наратив ове сезоне укључује мање-више само кајање због учињеног дела. Уопште споредни ликови ове сезоне су гурнути у други план док су се у ранијим сезонама много више појављивали. Чак и нови ликови, попут тексашке конгресменке (коју је сјајно одиграла Сисели Тајсон) или Клерине мајке нису добили прилику да заблистају, јер су Андервудови увек у првом плану.

Разочаравајућа ствар у овој сезони је то што је политичка трка развучена на целу сезону без икаквог стварног завршетка исте. Уместо да избори буду одржани у овој сезони и тако се поклопе са правим изборима у Сједињеним Америчким Државама, продуценти су одлучили да се то (надамо се) деси тек у следећој сезони, на пролеће 2017. године. У овој сезони било је много мање Френковог разбијања четвртог зида, односно разговора са гледаоцима у односу на претходне сезоне, што се може узети за ману јер је то, рекао бих, један од заштитних знакова „Куће од карата“ која је издваја из мора серија. Атмосфера је на високом новоу. Кадрови су фантастични, а пропратна музика савршен погодак.

“Кућа од карата“ је настала као адаптација истоимене британске серије из деведесетих, и показала се као велики успех јер је добила титулу прве Нетфликсове серије која је номинована за телевизијску награду Еми. За улоге Клер и Френка у првој односно другој сезони, Робин Рајт и Кевин Спејси награђени су Златним глобусима. До сада је Серија освојила шест Емија, а пре неколико недеља објављено је да је добила и пету сезону, али са једном изменом у екипи. Наиме, творац серије Бо Вилимон напустио је серију након ове сезоне, а као разлог навео је да жели да ради на другим пројектима.

Занимљиво је што ова сезона прати и актуелна дешавања попут покрета Исламске државе, политичких скандала и већ поменутих председничких избора. Сам крај сезоне је много ефектнији од прошлогодишњег јер отвара многа питања. Могло би се рећи да је након 52 епизоде време да се отвори нови шпил карата и заигра много опаснија игра. Иако има и своје мане, четврта сезона је и даље забавна, занимљива и интригантна као на почетку и зато је вреди погледати.

Ocena: 8.5/10

Ovaj tekst je prvobitno objavljen u Žurnalistu u aprilu 2016.

Marfi i antologije serija

Чињеница је да живимо у новом Златном добу телевизије. Оно се огледа у све већем броју серија као и расту њиховог квалитета. Једна од подврста серија су антологијске серије, које последњих година усавршио Рајан Марфи.

Антологијским серијама сматрају се све серије које имају засебне наративе у свакој епизоди или сезоне. У оваквом дефинисању могли бисмо да убројимо многе серије полицијског жанра или ситкоме будући да имају засебне приче у свакој епизоди. Зато се антологије детаљније објашњавају изменом глумачке поставе или ликова из епизоде у епизоду или из сезоне у сезону. Ситкоми и полицијске серије се ту не убрајају јер оне имају сталну глумачку поставу.

Антологијске серије су одређене неким жанром, најчешће су у питању хорор, мистерија или крими. Наравно, крими жанр је заступљен и у полицијским серијама, али у антологијском смислу, мора да има мења глумачку поставу. Један од новијих примера је „Прави детектив“. Прва сезона ове хит-серије бавила се решавањем случаја серијског убице у Луизијани у САД-а. У глумачкој постави врло хваљене прве сезоне нашли су се Метју Маконахеј и Вуди Харелсон. Друга сезона променила је глумачку поставу и место радње, али и, потпуно неочекивано, квалитет је опао па је пројекат привремено напуштен. Британска серија „Скинс“ се бавила групом тинејџера у школи као и њиховим проблемима. Глумачка постава је мењана на сваке две године те постоје три генерације.

Још једна од новијих примера је „Црно огледало“, британска и Нетфликсова серија која се бави мрачном (не тако далеком) будућношћу. Свака епизода има глумце и своју причу које нису повезане са другим епизодама ни на који начин, изузев жанра научне фантастике. Можда два најбоља примера серија са самосталним епизодама су „Алфред Хичкок представља“ и „Зона сумрака“. Обе серије су емитоване у више два наврата. Два серијала „Хичкока“ приказивана су педесетих и осамдесетих, а „Зона сумрака“ чак три пута: педесетих, осамдесетих и 2002. године. И једна и друга се баве мистериозним случајевима који су прожети хорором, научном фантастиком и криминалом. Самосталним епизодама се постиже динамичност, али се и гледаоцима омогућава да гледају серију од било које епизоде без страха да су пропустили неки важан детаљ из претходних епизода.

За популарност данашњих телевизијских антологија у САД-у највише је заслужан сценариста Рајан Марфи. Широј публици је вероватно познат као творац серије „Гли”, музичке тинејџерске комедије која је на америчком каналу ФОX приказивана шест година. За време првих сезона те серије, канал ФX, иначе партнер ФОX-а, одлучио да Марфију одобри пилот пројекат за хорор серију. Тако је 2011. године настала „Америчка хорор прича“ која улази већ у седму годину приказивања. У суштини, свака сезона прати засебну причу у одређеном добу. До сада смо имали уклету кућу, лудницу, вештичји клан, циркус, хотел и другу уклету кућу обрађену у стилу ријалитија. Седма сезона ће пратити минуле председничке изборе у САД-у. Свака сезона има између 10 и 13 епизода, што је најчешћи број епизода код оваквих серија.

За разлику од „Правог детектива“, Марфи не мења глумачку поставу, већ је само мало коригује из сезоне у сезону. Једино се разликује капацитет појављања. Примера ради, Лили Рејб се у три сезоне нашла у главној постави, а у друге три је играла епизодне улоге. Једина глумица која је отишла из серије је Џесика Ланг. Она је напустила серију после четири сезоне, али је наставила да се појављује у Марфијевој серији „Завада“. Ланг је замењена певачицом Лејди Гагом, блиском Мафријевом пријатељицом. Неки глумци су играли и по девет улога до сада. Поред исте глумачке поставе, „Америчка хорор прича“ „крши“ и нека друга антологијска „правила“. Наиме, Марфи је открио да су све сезоне нечим повезане иако се дешавају у различитим добима у распону од 1952. године до данас. Неколико пута до сада су се исти ликови појавили у различитим сезонама и тако потврдиле ову идеју. Серију и даље прати велики број гледаоца, а и критичари су на њеној страни, па није ни чудо што ћемо ову серију пратити још најмање три године.

„Америчка крими прича“, Марфијев пројекат започет прошле године, још увек званично није антологија јер друга сезона није емитована. „Америчка крими прича“ представља својеврсни спиноф „Америчке хорор приче“, што се може видети и из самог наслова. Сара Пулсон, која у првој сезони игра једну од главних улога, у „Хорор причи“ играла је неколико ликова. Сличан је случај са Кубом Гудингом Јуниором који је имао главну улогу у шестој сезони „Хорор приче“. Ова серија бави се криминално-правним случајевима те је прва сезона пратила чувено суђење О Џеју Симпсону. Марфи је већ одредио случајеве односно теме којима ће се бавити у будућности. Друга сезона ће пратити последице урагана Катрина, који је направио штету од преко 100 милиона долара, док ће се трећа бавити убиством модног креатора Ђанија Версаћеа. Потенцијална четврта сезона ће пратити чувени скандал бившег председника Била Клинтона и Моника Левински. Марфи је, очигледно, стекао велики углед и поверење код челника канала ФX.

Још једна Марфијева серија која се приказује на овом каналу је серија „Завада“, која прати чувене свађе и нетрпељивости познатих личности. Прва сезона, која се недавно завршила, пратила је сукоб глумицâ Бет Дејвис и Џоан Крафорд. Посебан акценат је стављен на њихов заједнички филм „Шта се догодило са Бејби Џејн?“, али се суштински бави ејџизмом у Холивуду као и предрасудама према женама иза камере. Џесика Ланг, која је играла у прве четири сезоне „Америчке хорор приче“ игра Крафордову, док Сузан Сарандон игра Бет Дејвис. Серија је већ обновљена за другу сезону која ће пратити енглеску принцезу Дајану и њеног мужа Чарлса.

Недавно му је поручена серија „Поза“ која ће пратити њујоршку сцену, укључујући уздизање Доналда Трампа и осврт на књижевну и ЛГБТ сцену, почетком осамдесетих година прошлог века. Чини се да Рајан Марфи сваке године започиње нови пројекат, али и наставља са старима који и даље имају добру гледаност. Марфи је изградио право мало царство које се увећава сваке године. Његов круг глумица и глумаца се проширује, што он користи за различите комбинације у серијама.

Марфијеве антологијске серије освојиле су бројне награде, између осталог и неколико Златних глобуса. Његовим серијама је врло лако да добију награду јер се такмиче у категорији минисерије, те нема борбе са драмским фаворитима попут „Игре престола“, „Господина Робота“ и „Куће од карата“. Иако Марфијеве серије углавном имају исти број епизода у сезони као и наведене серије, сматрају се минисеријама, вероватно да би што лакше прошле код критичара.

Главни разлог прављења антологија је динамичност. Свака сезона, односно епизода, може да донесе нешто ново. Узмимо за пример серију „Америчка хорор прича“. Пета сезона била је врло лоше оцењена од стране публике и критичара, али су већ следеће године повратили поверење (дела) публике. Посебан случај су антологијске серије које из епизоде у епизоду мењају глумачку поставу. Оне имају још више простора за експериментисање и већи степен динамичности. На тај начин у сваком тренутку могу да привуку нову публику, чему, на крају крајева, телевизија и служи.

Ovaj tekst je obljavljen u  Žurnalistu u maju 2017. godine

Holivudsko belo pranje

Egipat, 3000 godina pre nove ere, a najveće bogove iz mitologije poput Horusa, Hator, Seta, Ra i Ozirisa igraju Danac, Francuskinja, Škot i Australijanci. „Bogovi Egipta“ (2016) predstavlja samo jedan od filmova sa „holivudskim receptom“ za popularnost.

Whitewashing (u slobodnom prevodu „izbeljivanje“) predstavlja pojavu na filmu kada glumci i glumice bele igraju uloge namenjene onima druge boje kože. Ova pojava, koja je pre svega forma rasizma, svoje korene nalazi pre nastanka filma.

Još u elizabetanskom dobu belci su igrali uloge namenjene afroamerikancima. Najbolji primer je Šekspirovo „Otelo“. Prvi belac koji se proslavio glumom osobe crne kože je Luis Halam Junior. On je igrao slugu Munga u predstavi „Katanac“ davne 1769. godine. Mungov lik je napisan stereotipno, jer voli da svira, pije i uzima novac. Njegov „gospodar“ ga često tuče i tera da peva kad god on to poželi. Uprkos svemu, predstava je bila vrlo popularna, te su mnogi drugi glumci preuzeli ovaj koncept. Početkom 19. veka predstave sa klovnovima obojenih lica bile su vrlo popularne.

Uskoro su neki glumci, poput Džordža Vašingtona Diksona, počeli da grade karijere od igranja uloge sa obojenim licem. Možda je najzaslužniji za ovu pojavu Tomas Rajs, koji je, kada je pravio turneje po Sjedinjenim Američkim Državama, nastupao pod imenom „Džim Krou“, preuzetim iz stare pesme o robovima. Rajs se proslavio ovom ulogom u SAD-u i Evropi. Zakoni o rasnoj segregaciji su kasnije nazvani po njemu. Mnogi drugi glumci iz pozorišnih trupa su glumili stereotipno. Sve predstave su bile komičnog karaktera, a česte su bile plesne i pevačke numere. Takve predstave su imale velikog uticaja na stvaranje predrasuda o afroamerikancima. Belci su na neki način mogli da iskažu svoje negativno mišljenje o njima na društveno prihvatljiv način.

Paralelno sa rastom popularnosti takvih predstava i afroamerikanci su počeli da nastupaju sa licima ofarbanim u crno. Većina izvođača je smatrala belačke predstave rasističkim i uvredom. Mnogi izvođači su se proslavili, ali samo unutar svoje zajednice. Njihove predstave su im dozvoljavale da vežbaju igranje i sviranje instrumenata, nešto za šta većina njihovih sunarodnika nije imala priliku, jer je radila na plantažama. Njihova muzika je takođe došla do šire publike i ušla u mejnstrim. U predstavama su se ismevali stereotipi koji su stvorili belci. Jedan od prvih afroameričkih glumaca koji se proslavio bio je Bert Vilijams. U Velikoj Britaniji je od 1723. do 1823. bojenje lica u crno bilo kažnjivo smrtnom kaznom, te su takvi nastupi postali popularniji mnogo kasnije.

Jedan od prvih filmova sa belcem obojenim u crno je bio „Džez pevač“ (1927), koji je ujedno i prvi dugometražni zvučni film. Kritikovan je bio i Rudolf Valentino koji je igrao Arapina u filmu „Šeik“ (1921). Stara predstava je uslovila da Otela u adaptaciji iz 1965. godine igra Lorens Olivije. Osim što je sâm whitewashing rasistički, na taj način se oduzimaju uloge glumcima i glumicama te rase.

Istorija glumaca bele kože koji su igrali likove azijskog porekla je nešto kraća, jer je započeta početkom 20. veka. Jedan od prvih filmova je „Dobra zemlja“ (1937), u kojem je skoro cela glumačka postava sastavljena od belaca i belkinja napravljenih da izgledaju „azijski“. Možda najpoznatiji primer je Miki Runi u filmu „Doručak kod Tifanija“ (1961). Za ulogu gospodina Juniošija, Runi je nosio protezu koja mu je uvećala zube. U doba prikazivanja filma, retko ko se bunio, a kritičari „Njujork Tajmsa“ su njegovu glumu ocenili kao „egzotičnu“,ali su kasnije protesti i negativne kritike sličnih filmova postalali sve češći. Nekih većih promena ni danas nema. Film „21“ (2008) je baziran na knjizi o šest azijskih studenata-prevaranata. Samo je dvoje glumaca azijskog porekla, dok su ostali belci. „Duh u oklopu“, film koji nas očekuje ove godine, već je dobio negativan publicitet zbog odabira Skarlet Johanson za glavnu ulogu. Ovaj film je baziran na istoimenoj mangi.

Za film „Lorens od Arabije“ (1932) čovek bi pomislio da će biti arapskih glumaca, ali su ponovo u pitanju glumci bele kože. Džon Vejn u filmu „Osvajač“ (1956) igra Džingis Kana, poznatog mongolskog cara, a Bert Lankaster u „Apaču“ (1954) igra Indijanca. Ako neki film i ubaci glumce neke druge rase, uglavnom će to biti u sporednim ulogama, kao što je Heti Mekdenijel u filmu „Prohujalo sa vihorom“ (1939), koja je postala prva afroamerikanka koja je dobila Oskara.

ŠTO SE VIŠE MENJAJU

Takođe su česte promene u filmu u odnosu na roman na kojem su zasnovani. U romanu „Marsovac“ Mindi Park je korejskog porekla, dok je u filmu igra belkinja. Tom Kruz ponovo (pogrešno) jaše u filmu „Na rubu vremena“ (2014), jer opet igra ulogu namenjenu Azijatima kao i u „Poslednjem samuraju“.

Najčešći razlog whitewashing-a u filmovima je zarada. Producenti se vode idejom da će belac ili belkinja doneti mnogo više novca, čak iako ta odluka možda neće biti politički korektna. Kristijan Bejl i Džoel Edžerton su privukli gledaoce sa potamljenom kožom u ulogama egipatskog faraona Ramzesa i Mojsija u filmu „Egzodus: Bogovi i kraljevi“. Nedavno je Tilda Svinton u filmu „Doktor Strejndž“ (2016) igrala ulogu namenjenoj glumicama azijskog porekla. Radnja filma „Kuća čudnih duša“ (1993) se odvija u Čileu, a i pored toga većina glumaca su bele kože. Glavne uloge tumače Meril Strip, Džeremi Ajrons, Glen Klouz i Vinona Rajder, dok je jedini latino glumac među glavnom postavom Antonio Banderas. U filmu „Lice sa ožiljkom“ (1983) Al Paćino igra Kubanca Tonija Montanu. Iako Kubanci čine većinu likova u filmu, sve ih igraju belci. Džejk Jilenhol igra Persijanca u filmu „Princ Persije“ (2010). Još jedan od novijih primera je film „Aloha“ (2015), koji je loše prošao kod publike i kritike. Lik Eme Stoun je trebalo da bude četvrtinu azijskog, a četvrtinu havajskog porekla. Režiser Kameron Krou se kasnije izvinio zbog ovakvog odabira, dok je Stounova rekla da nije trebalo da prihvatu ovu ulogu, jer zna koliki problem whitewashing predstavlja u Holivudu.

Treba naglasiti da whitewashing ne mora nužno da utiče na kvalitet filma. Mnogi filmovi su bili uspešno uprkos toj pojavi. Nečija gluma je čak bila nagrađena Oskarom. Među njima su Luiza Rejner za ulogu azijatkinje u filmu „Dobra zemlja“ (1937), Hju Grifit za ulogu šeika u „Benu Huru“ (1959) i Grk Georg Čakiris za ulogu Portorikanca u mjuziklu „Priča sa zapadne strane“ (1961).

Iako su se film i društvo razvili te su češći slučajevi da glumci i glumice igraju u „svojoj boji kože“, whitewashing je još uvek prisutan. U filmu „Veliki kineski zid“ (2016) Met Dejmon odlazi u Kinu da bi se borio protiv čudovišta koja se nalaze u zidu. Ovaj film se zato može svrstati u one sa „belcem spasiocem“. Holivud nikako da nauči. Radije će staviti zvezde u centar filma, koje će doneti novac, nego pokušati da afirmiše glumce druge boje kože.

Prvobitno objavljeno u Žurnalistu marta 2017. godine

Kako se menja svet

Крајем прошле године амерички режисер Дејвид Гугенхајм снимио је документарац о активисткињи Малали Јусафзаи. Најпознатије остварење овог режисера је документарац о потпредседнику Алу Гору под називом „Неугодна истина“. Филм „Назвао ме је Малала“ је био номинован за британску награду „БАФТА“.

Гугенхајм се труди да прикаже Малалу као обичну тинејџерку. Пратимо како учи оца да користи твитер, слушамо приче о њеним омиљеним књигама, свађе с млађим братом Кушалом и сличне тинејџерске ствари. Али Малала није обична тинејџерка. Она се залаже за право девојчица на школовање у Пакистану, држави конзервативних вредности, благо речено.
И сама каже да није обична. Како она каже, да је живела обичним животом и имала конзервативне родитеље, већ би морала да има мужа и двоје деце, јер су таква очекивања друштва у којем се налази.

Документарац почиње причом о Малалај, јунакињи по којој је Малала добила име. Малалај је охрабрила борце у Другом англо-авганистанском рату, али је том приликом погинула. Малала је имала сличну судбину, али је преживела. Већ ту је повучена паралела између сличних имена и сличног карактера. Према речима њеног оца, путања њеног живота била је на неки начин предодређена.

У друштву са строгих правила и конвенција, Малала се борила да их сруши и постави нова. Док се возила школским аутобусом, покушан је атентат. Две другарице су рањене, а Малалу су погодили у главу, због чега је остала без слуха на лево уво.

Неколико година раније, талибани су прво дошли у миру. Фазлулах, један од вођа талибана, преко илегалне радио-станице познате под називом „радио Мулах“, у почетку је проповедао добре идеје. У једном делу радио-емисије обраћали су се само женама да би показали да им је стало до њихових права. Све је то пало у воду када су забранили девојчицама да иду у школу и почели да дижу школе у ваздух. Најпопуларнији део радио-емисије било је прозивање и самим тим јавно срамоћење грађана који су нешто згрешили. Људима је пријало да чују шта је који комшија згрешио. Долазак талибана је значио и потребу британских новинара за инсајдером. Малалин отац ју је пријавио и неколико месеци је писала за блог Би-Би-Сија под псеудонимом Гул Макаи. Тада једанаестогодишња Малала писала је о талибанима и њиховом опхођењу према становништву, спровођењу нових закона, паљења књига и CD-а.

Зијаудин, Малалин отац, имао је проблема са муцањем, али је ипак постао говорник против талибана. Неколико година раније основао је школу коју су могли похађати и дечаци и девојчице. За време забране, Малала и њене другарице су и даље потајно одлазиле у школу и училе.

За своја залагања Малала је награђена Нобеловом наградом за мир. Она је постала најмлађа добитница Нобелове награде уопште, док просечан број година добитника награде за мир износи 62 године. Малала је тада имала само седамнаест. Упркос томе и чињеници да је упознала познате личности попут председника Обаме или краљице Елизабете, Гугенхајм се и даље труди да је „прода“ као обичну тинејџерку, што дефинитивно није.

Музику је компоновао ветеран Томас Њуман, познат по „Америчкој лепоти”, „Упознајте Џоа Блека” и „Зеленој миљи”. Пропратна музика се уклапа у саму причу и врло је динамична, што је карактеристика и претходних Њуманових остварења.

Као што је чест случај са документарцима и филмовима рађеним по истинитим догађајима, стварна прича је занимљивија од приказаног. У сваком случају, добро је што постоји документарац да би људи чули за Малалу и њену причу, али њена аутобиографија даје не само много више детаља већ и много личнији увид у њене ставове и живот.

Филм не прати догађаје хронолошки већ неким својим редоследом. Детаљи о атентату се провлаче се кроз цео филм. Један делић филма бави се Малалиним опоравком. Малала сада похађа школу у Бирмингему. У Пакистану је навикла да буде најбоља у разреду, а сада се навикава на нову средину.

Филм приказује предмет вредан пажње не само у Пакистану, јер је право на образовање само делић борбе за једнакост у целом свету. Предмет филма је добро изнет, али недовољно обрађен. Никакви статистички подаци нису изнети. Изузев четворо анкетираних људи и породице Јусафзаи нико није укључен у филм. Све су то мане које спречавају овај филм да буде добар документарац.
Иако не траје ни пуних 90 минута, што је постао некакав стандард просечне дужине филмова, овај филм је инспиративан и добро је знати да такви људи постоје.
Документарац је комбинација архивских снимака, новог материјала и неколико анимираних делова. Анимирани делови су лепо осмишљени и разбијају монотонију архивских снимака. Ти делови углавном приказују неке историјске догађаје или приче из младости Малалиног оца.

У Пакистану владају тешки услови и правила. Жене немају готово никаква права. Не образују се, не могу ући у џамије, њихова сведочења на суду вреде упола мање од сведочења мушкараца. Једнакост не постоји. Ретко ко се усудио да се побуни. Мала Малала се одважила и почела да говори против талибана, прво преко блога, а после и јавно.
Занимљиво је да се и на породичном стаблу налазе само мушки чланови. Зајаудин је доцртао линију испод свог имена, за Малалу.

У филму су изнета и мишљења Пакистанаца који се не слажу са Малалином борбом и који оштро осуђују њене „западњачке идеје“. Имамо баланс: приказани су и ставови Пакистанаца и остатка света према Малали, али и њени ставови према свету. Њене идеје се чине радикалним у друштву које не зна за другачији начин живота.

Ovaj tekst je prvobitno obljavljen u Žurnalistu u maju 2016. 

Biseksualnost u medijima: Bifobija i brisanje

Iako se biseksualnost nalazi među prva četiri slova LGBTQ+ akronima, biseksualne osobe često se suočavaju sa bifobijom i stigmatizovanjem biseksualnosti. Počinioci su jednako strejt i ne-strejt.

Biseksualnost predstavlja romantičnu i/ili seksualnu privlačnost prema dva ili više roda/pola.

U zavisnosti od osobe, neko se može identifikovati i kao panseksualna („pan“ – svi), poliseksualna („poli“–više) ili omniseksualna („omni“ – svi) osoba, ali se u suštini radi o romantičnoj i/ili seksualnoj privlačnosti prema više od jednog pola/roda. Iako je jasno da „Bi“ znači dva, to ne znači da se biseksualne osobe ograničavaju na dva pola/roda, već da ih svi ostali percepiraju i kroz dopadanje onoga što nisu oni.

Predstavljanje određenih osoba u medijima, vestima, filmovima, serijama, knjigama, muzici utiče na način na koji javnost vidi te osobe. 

Tako pozitivni prikazi mogu dovesti do prihvatanja, a negativni do odbacivanja. Što se tiče biseksualnosti, a uopšte i cele LGBTQ+ zajednice, imamo neki miks. Kod biseksualnosti najveći problemi su bifobija i „brisanje“ biseksualnosti.

Najčešća predrasuda je da biseksualnost uopšte ne postoji. Smatra se ponekad da su biseksualne žene zapravo strejt i da svojom dodatnom komponentom seksualnosti privlače pažnju muškaraca, dok su biseksualni muškarci zapravo gej, ali to ne smeju sebi da priznaju. 

Nekako ispada da će svi završiti sa muškarcima.

Kroz svoju istoriju film je podražavao tu predrasudu, te se biseksualnost prikazivala kao prolazna faza, odnosno kao stepenica na putu do heteroseksualnosti ili homoseksualnosti. Biseksualne osobe prikazivane su kao osobe željne pažnje, manipulativne i u stalnom sukobu zbog svoje „neodlučnosti“.

Alfred Kinsi, poznati američki seksolog, istraživao je seksualnost u prvoj polovini dvadesetog veka i još tada napravio je skalu od sedam tačaka po kojoj seksualnost nije binarna, već spektralna. Na Kinsijevoj skali nula označava isključivu heteroseksualnost, šestica isključivu homoseksualnost, dok brojevi između označavaju različite nivoe privlačnost prema dva pola, vrlo često biseksualnost i nije jednaka privlačnost prema muškarcima i ženama. 
(Naknadno je na skalu dodata i aseksualnost.)

Filmovi „Nedelja, prokleta nedelja“, „Kabare“, „Roki horor šou“, „Glad“ i „Boja purpura“ neki su od prvih koji su se bavili biseksualnošću. Biseksualne osobe često su prikazivane kao nasilne i neretko su bile antagonisti. Zbog prikazivanja Ketrin Tramel (Šeron Stoun) kao psihotične ubice u filmu „Niske strasti“ film je dobio negativne kritike. Jedan od sličnih, a novijih primera je Silva (Havijer Bardem) u filmu „Skajfol“. 

Iako je popularna serija „Seks i grad“, rušila mnoge tabue krajem devedesetih godina prošlog veka, u nekim sferama nastupili su kao duduci. U trećoj sezoni autori serije pokazuju potpuno nepoznavanje biseksualnosti kada Keri Bredšo upozna biseksualnog momka. Četiri devojke govore kako biseksualnost ne postoji, da će biseksualci prevariti svoje partnere/ke kao i da moraju da izaberu da li im se sviđaju muškarci ili žene. Isto važi za seriju „Gli“ koja je mnoge stigme obradila na dobar način, ali joj to baš nije pošlo za rukom što se tiče biseksualnosti.

Kada se filmovi i bave likovima koji su kvir, najčešće su to gej muškarci i lezbejke. Transrodni likovi su nedavno dobili nešto više prostora, (i to u uspešnim ostvarenjima poput „Dankinje“, „Mandarine“, ili „Poslovnog kluba Dalas“. Problem nereprezentativnosti je i u tome što transrodne likove na filmu još uvek igraju cisrodne osobe (njihov osećaj ličnog identiteta odgovara polu i rodu u kome su rođene) i to uglavnom muškarci. Sa druge strane, iako je prisutno sve više biseksualnih likova, biseksualnost se često negira. Tu je vrlo popularan film „Planina Broukbek“ koji se smatra kaubojskim gej filmom, iako su oba muška lika biseksualna. Sličan slučaj je i sa prošlogodišnjim filmom „Zovi me svojim imenom“, koji je kod nas vrlo problematično preveden kao „Skrivena ljubav“, što zvuči kao da ljubav između istopolnih partnera treba skrivati, ali to je druga tema. Ponovo su oba lika biseksualna, a film se reklamira kao gej film. U ova dva filma niko od njih nije negativac, što je čest zaplet, ali nijedan par ne doživljava srećan kraj. Uopšte je kroz istoriju česta pojava da LGBTQ+ likovi ne dožive srećan kraj i da barem jedan partner/ka mora da umre.

Iako biseksualne osobe čine najveći deo LGBTQ+ zajednice, još uvek ne postoji dovoljan broj adekvatnih biseksualnih likova u medijima. Prema istraživanju američke organizacije GLAAD, biseksualne osobe često su predstavljene kao osobe koje koriste seks da bi došle do nekog cilja, što možemo videti na primeru Frenka Andervuda u seriji „Kuća od karata“, ili su nemoralne ili se njihova biseksualnost koristi kao trenutni zaplet za seriju, ali će se kasnije „vratiti“ i biti heteroseksualni ili homoseksualni. Takođe su prikazane kao osobe koje su vrlo sklone prevari i trojkama. Sve su to načini za privlačenje kvir publike, tzv. kvirbejtingu. Još jedan od lošijih primera je serija „Crno više nije u modi“, kojoj se radnja odvija u ženskom zatvoru. Pajper je imala vezu sa devojkom Aleks, zatim se verila sa muškarcem. Nekoliko puta u seriji je nazivana „bivšom lezbejkom“, a Aleks je čak nayiva i „strejt“ iako je očigledno da je Pajper biseksualna, ali nikako da izgovore tu reč. I dalje gledaju svet binarno: kao da postoje samo heteroseksualnost i homoseksualnost. Strejt muškarac je naziva „bivšom lezbejkom“, a lezbejka „strejt“, kao da ne postoje biseksualne osobe. Generalno česta je pojava da se biseksualne osobe smatraju heteroseksualnim kada su u vezi sa drugim polom, odnosno homoseksualnim kada su sa istim polom. 

I mediji na taj način klasifikuju poznate biseksualne osobe — Dejvida Bouvija, Anu Pakvin, Evan Rejčel Vud i Marlona Branda mediji često smatraju heteroseksualnim jer su se venčali sa drugim polom i time „izabrali stranu“. 

Sa druge strane medalje imamo Sintiju Nikson, Alana Kaminga i Freda Merkjurija koji se smatraju gej osobama (čak i gej ikonama) iako su biseksualni. Na oba načina se briše biseksualnost.

U „Boemskoj rapsodiji“, biografskom filmu o Frediju Merkjuriju, sam Fredi u jednoj sceni kaže da je biseksualan, ali mu i sopstvena žena negira seksualnost govoreći mu da je samo gej. Nedavno je izašao film„Aleks Strejdžlav“, priča o tinejdžeru koji počinje da preispituje svoju seksualnost i shvata da je biseksualan. Da je film dobro urađen, mogao je biti biseksualna verzija vrlo uspešnog skorašnjeg filma o gej tinejdžeru „S ljubavlju, Sajmon“. Umesto toga dobili smo još jedno predstavljanje biseksualnosti kao faze. 

Za neke osobe i jeste faza, ali prilično često preovladava ovakav zaplet u filmovima pa se to predstavlja kao norma, što sigurno nije. Sličan primer je i francuski film „Ukusi i boje“, koji u suštini govori da je ona samo „lezbejka koja se zaljubila u muškarca“ (da, to je zapravo rečenica iz filma). Takvi filmovi nikako ne doprinose pozitivnom predstavljanju biseksualnih osoba.

Naravno, ima pozitivnih primera, ali su još uvek malobrojni. Roza Dijaz se u seriji „Bruklin 99“ krajem prošle godine autovala kao biseksualna i scenaristi su posvetili čak dve epizode predrasudama njenih roditelja prema biseksualnosti. Bonus je što je igra biseksualna glumica.
Serija „Sto“ takođe je dobar primer, jer je Klark ne samo među glavnim likovima, već protagonistkinja čitave serije. Sličan slučaj je sa Bo u seriji „Izgubljena devojka“. Među pozitivnim primerima su i serije „Sense8“, „Torčvud“ i „Odvažne“ sa biseksualnim likovima u vodećim ulogama. 

Prema istraživanju GLAAD–a, od ukupnog broja biseksualnih likova u američkim serijama u 2017. godini, značajno je veći broj biseksualnih žena nego biseksualnih muškaraca. (80% na prema 20%).

Dva prilično dobro napisana muška biseksualna lika su Deril Vajtfeder u mjuziklu „Luda bivša“ i Magnus Bejn u seriji „Senolovici“. Deril je čak imao i pesmu o biseksualnosti u kojim je rušio predrasude vezane za biseksualnost. Ovo se smatra retkim dobrim predstavljanjem biseksualnih osoba.
Filmovi se nekad ne bave eksplicitno biseksualnošću ili panseksualnošću, iako ona provejava. Ovogodišnji „Svakog dana“ prati osobu „A“ koja se svakog dana budi u telu druge osobe. Nekada je ta osoba momak, nekad devojka. Jedna druga devojka se zaljubljuje u „A“ dok je u „muškom telu“ pod imenom Džastin. Kasnije shvata da pol osobe koju voli uopšte nije bitan. 

Prvobitno objavljeno na Vugl-u u junu 2019.
Ovaj tekst je nagrađenod strane Poverenice za zaštinu ravnopravnosti za najbolji tekst.

Kvirbejting — mamac u duginim bojama

Kvirbejting termin je koji jedva da je prisutan na srpskom internetu, a u javnom diskursu ga i nema. Većina retko može da se izmesti u perspektivu bilo koje specifične ili drugačije manjine. Kada su u pitanju LGBT tj. LGBTIQ+ osobe činjenica je da po pitanju ljubavi i seksa, ali i prijateljstva, šopinga, umetnosti, specifične supkulture i drugih identitetskih odlika i oblasti interesovanja teško imaju sa kime da se identifikuju. U 2018. godini, posebno adolescentima, identitet kroz popularnu (sup)kulturu veoma je važan deo odrastanja. U ovom tekstu, Aljoša Mudri sa društvene margine donosi pojavu kvirbejtinga i eksploataciju kvira u pop-kulturi u javni diskurs.

Kako Holivud LGBT nagoveštajima mami publiku

Pojam kvirbejting (queerbaiting) odnosi se na impliciranje istopolnih odnosa ili sklonosti između likova knjige, filma ili serije u sadašnjosti ili budućnosti, samo radi povećanja gledanosti odnosno veličine fandoma[1] određene knjige, filma ili serije. „Queer” je sveobuhvatni termin koji se odnosi na osobe koji nisu strejt, dok „bait” znači mamac. Sajt za definisanje žargona, slenga i neformalnog govora Urban Dictionary definisao je kvirbejting ovako: „kada autor/ka ili scenarista/kinja sugeriše da neki lik nije strejt, kako se ugodilo kvir publici, ali ne govoreći to eksplicitno, kako bi se zadržala i heteroseksualna publika”.

Kako to funkcioniše u praksi?

Istraživanje američke organizacije GLAAD pokazuje da je 2017. godine došlo do porasta zastupljenosti LGBTQ+ glavnih likova u serijama (6,4%). Dodavanjem homoeroticizma, kao što je to bio slučaj sa Hanibalom i Vilom u „Hanibalu”, scenaristi zadržavaju strejt, ali privlače i kvir publiku. Sličan primer je i Bibisijeva adaptacija „Šerloka”, gde se konstantno nagoveštava da između glavnog junaka i doktora Votsona postoji nešto više, ali nikako da se desi. Sa druge strane, glumci su više puta izjavili da njihovi likovi nikada neće ni biti par. Serija „Riverdejl” već u prvoj epizodi pokazala je poljubac između Beti Kuper i Veronike Lodž, iako su obe heteroseksualne. U pitanju je bio poljubac prilikom probe za navijačice. Iako se kasnije u seriji Šeril i Toni autuju, poljubac između dve devojke već u prvoj epizodi bio je pokušaj da se nekvir likovima privuče kvir publika. Drugačiji oblik kvirbejtinga jeste kada autor/ka objavi da je određeni lik kvir. Najčešće to uradi u nekom intervjuu, dok se u zvaničnom materijalu (knjizi, filmu, seriji i sl.) to uopšte ne pominje. Nedavno je scenarista spinofa „Ratova zvezda” rekao da je Lando Kalrisijan panseksualan. Nekako se objavljivanje te informacije baš poklopilo sa premijerom filma u bioskopima, što nikako nije slučajnost. Tu je i slučaj igrane verzije „Lepotice i zveri” gde se mesecima pre premijere dizala prašina zbog najave da će se pojaviti gej lik. Film u nekim državama nije bio ni prikazan, dok u Rusiji jeste — ali sa oznakom „16+”. Pompezno najavljivana scena prikazala je ples dvojice muškaraca na dve sekunde. Očigledno su ciljevi bili dodatna zastupljenost filma u medijima i sakupljanje poena, iako film nije imao pozitivnih efekata na LGBTQ+ zajednicu.

Jedan od novijih primera jeste predstava „Hari Poter i ukleto dete”. Pored nepovoljnog prijema kod publike zbog lošeg scenarija i zapleta koji se graniči sa fan fikcijom, autori ove predstave pokušali su da „vrbuju” kvir publiku pomoću Albusa, Harijevog sina, i Skorpijusa, sina Draka Melfoja. Nekoliko puta je nagovešteno da je njihov odnos „više od prijateljstva”, ali kvir fanovi i većina fandomana kraju su dobili veliko ništa i razočarali se u zaplet. Ovo nije prvi put da se Hari Poter fandom susreo sa kvirbejtingom. Dž. K. Rouling, autorka ovog serijala, neposredno nakon objavljivanja sedme knjige 2007. godine, rekla da je Dambldor gej. I ovo je bio pokušaj da se privuče kvir publika, iako njegova seksualnost nije eksplicitno napisana u knjigama i filmovima. Budući da prati događaje pre dešavanja u „Hariju Poteru”, spinof serijal „Fantastične zveri i gde ih naći” baviće se, između ostalog, Dambldorom i Grindelvaldom. Sudeći po režiseru Dejvidu Jejtsu, izgleda da opet neće biti ništa od gej Dambldora.

Slični slučajevi mogu se naći u serijama i filmovima kao što su: „Jednom davno”, „Rizoli i Ajls”, „Savršeni korak”, „Natprirodno” i gomilom drugih. U potonjem primeru, autori su izjavili da bi napravili par od Dina i Kastijela „ako bi se to uklopilo u priču”.

Zašto je to loše?

Sa gledišta scenarista to uopšte nije loše jer industrija uspeva da profitira privlačenjem već marginalizovane LGBTQ+ zajednice, prosto zato što im je ponestalo ideja za zaplete. Sa strane LGBTQ+ zajednice, kvirbejting je loš jer umanjuje značaj pojavljivanja kvir likova u seriji/ filmu/ knjizi jer bivaju svedeni na nešto trivijalno. Konstantno davanje nade kvir zajednici za dobro napisane likove bez ikakvih stvarnih kvir likova ne vodi ničemu. Još uvek su problem nedovoljan broj i nedovoljna zastupljenost naročito dobrih LGBTQ+ likova. Iako je mnogo toga učinjeno, broj dobrih kvir likova sa kojima se kvir zajednica može identifikovati još uvek je mali. Pored toga, prisutni su i razni tropi i stereotipi. Neretko LGBTQ+ likovi umiru zarad dramatizacije — jer zašto bi kvir osobe dobile srećan kraj? U suštini, kvir publika će pratiti određeni sadržaj delom nadajući se da je neki lik kvir ili će navijati za određeni par, ali će na kraju ostati razočarana.
Dok je Hejsovim kodeksom (strogim filmskim cenzorskim kodeksom iz 1930) bilo zabranjeno prikazivanje istopolnih parova, danas imamo drugačiju situaciju. Sada je dozvoljeno prikazivati istopolne parove, ali neki autori se plaše da će time izgubiti heteroseksualnu publiku. Heteroseksualna publika jeste većinska, ali ima milione delâ sa kojima se može identifikovati. Kvir publika ima vrlo ograničen prostor za identifikaciju, a još ako je loša, ili u slučaju kvirbejtinga — nepostojeća i eksploatatorska, to postaje problem.

Prvobitno objavljeno na sajtu Marginalije.org u junu 2018.

LGBTQ+ likovi na filmu 3/3 - Novi vek

U dvadeset prvom veku gledamo filmove i serije sa LGBTQ+ likovima gde su oni, za razliku od velikog dela prethodnog veka, prikazani kao normalni građani i građanke koji se bore za prava koja ostatak društva već poseduje.

U tu noviju generaciju filmova i serija spadaju „Plava je najtoplija boja“ (2013), „Gli“ (2009-2015), „Deca su u redu“ (2011), „Sense8“ (2015-), „Stranac na reci“ (2013), „Dečko upoznaje curu“ (2015), „Slobodna ljubav“ (2015), „Kerol“ (2015)… Mnoge serije poput „Crnog siročeta“ (2013-), „Američke horor priče“ (2011-), „Dva metra ispod“ (2001-2005), „Crno više nije u modi“ (2013-), „Kako se izvući sa ubistvom?“ (2014-) imaju LGBTQ+ likove,  i to sve češće među glavnom glumačkom postavom. Stvari se kreću u dobrom pravcu, ali je cenzura filmskog sardžaja još uvek prisutna u nekim državama.

Iako danas ima mnogo više LGBTQ+ likova nego ranije, mnogi su tu samo da bi ispunili očekivanja, te nema prave predstavljenosti. Likovi će često biti tu samo da bi pokrenuli neki narativ u seriji i neretko biti prikazani stereotipno. Ranije su serije getoizovale LGBTQ+ zajednice („Ženski svet“, „Kvir ljudi“), ali danas ima mnogo više slobode i rasprostranjenosti i pored predrasuda kakvih još uvek ima u društvu.

Mnogi se i dalje plaše „nametanja homoseksualnosti“, jer je heteroseksualnost „norma po kojoj se živi“, iako ne shvataju da je i ona na neki način nametnuta, decenijama unazad u slučaju filmova, a vekovima unazad uopšte. Kod filmova o transrodnim osobama, veoma često se umesto transrodnih osoba biraju cisrodni glumci i glumice, što predstavlja problem, jer samo transrodne osobe mogu preneti svoje emocije i iskustva. Kritički uspešni filmovi sa cisrodnim osobama u transrodnim ulogama su: „Dankinja“ (2015), „Dečaci ne plaču“ (1999), „Transamerika“ (2005), „Hedvig i besni inč“ (2001) i serija „Transparent“ (2014-). Filmovi sa transrodnim glumcima i glumicama su retki: „Dečko upoznaje curu“ (2015), „Mandarina“ (2015) te veb-serija „Njena priča“ (2015-). Zanimljiv je podatak da ima čak šest puta više filmova o transrodnim ženama nego o transrodnim muškarcima. Danas su uloge likova koji se ubrajaju u LGBTQ+ često nominovane i za Oskara, mada ih često igraju strejt glumci i glumice. Hilari Svonk, Tom Henks i Šon Pen su osvojili ovu prestižnu nagradu za svoje uloge trans muškarca u „Dečaci ne plaču“ (1999), odnosno gej muškaraca u „Filadelfiji“ (1994) i „Milku“ (2008).

Još jedan problem je u tome što su većina LGBTQ+ likova u serijama i filmovima belci i belkinje. Prema istraživanju iz 2014. godine, samo pet odsto LGBTQ+ likova na televiziji su ljudi azijske, a po jedanaest odsto latino i crne rase, te se vide uglavnom samo iskustva belaca, koja, iako teška, nisu ni približno teška kao iskustva, na primer, crnih homoseksualnih osoba. Jedna od retkih primera koji odstupa od ovog trenda je serija „Fosterovi“ (2013-) koja prati život jednog lezbejskog para, pripadnice bele i crne rase, koje odgajaju usvojenu decu različitih etničkih grupa. Od 1990. dodeljuje se nagrada koju dodeljuje „GLAAD“ (Gej i lezbejski savez protiv ugrožavanja) za pozitivno predstavljanje LGBTQ+ likova na televiziji. Sve u svemu, serije koje se emituju na kablovskim kanalima ili strimuju preko „Netfliksa“ i „Amazona“ mnogo bolje prikazuju LGBTQ+ likove, jer nemaju toliko ograničenja kao serije na običnoj televiziji.

Crtani filmovi takođe su zabeležili trend rasta pojavljivanja LGBTQ+ likova. Tu su „Simpsonovi“ (1989-) sa mnoštvom LGBTQ+ likova (Vejlon Smiters, Peti Buvije, Djui Largo), „Avatar: Legenda o Kori“ (2012-2014) sa vrlo implicitnim krajem poslednje epizode, koja je prikazana samo na internetu; zatim „Stivenov univerzum“ (2013-) i ovogodišnja „Glasna kuća“, koja je prikazala čak i istopolni par u braku. Među serijama sa LGBTQ+ likovima su i „Saut park“ (1997-), „Arčer“ (2010-), „Rik i Morti“ (2013-), „Izabran“ (2014-). Nametnuta heteronormativnost polako se ruši, mada je kod nas mnogo drugačija slika. Kao i većina balkanskih i istočnoevropskih zemalja, Srbija i dalje ne priznaje brak između istopolnih partnera. Prema prošlogodišnjem istraživanju Nacionalog demokratskog instituta iz SAD, samo desetina naših građana podržava takav brak, te delimo četvrto mesto sa ostalim bivšim državama Jugoslavije. Veća netrpeljivost je jedino kod bivših republika Sovjetskog Saveza.

VAŠE PRAVO DA NE ZNATE SVE

Ako pojavljivanje na filmu oslikava prihvaćenost LGBTQ+ zajednice u određenom društvu, nije ni čudo što kod je kod nas bilo vrlo malo filmova koji su se bavili ovom tematikom. Kada su se filmovi jugoslovenske kinematografije i bavili takvim osobama, bilo je to sa podsmehom. Slična situacija je bila i sa filmovima zapadne kinematografije pre Stounvolske pobune 1969. godine. Prvim domaćim filmom takve tematike smatraju se „Vrane“ (1969), koje pričaju priču o gej baletanu. „Vrane“ pripadaju takozvanom „crnom talasu“. Tako su nazivani filmovi koje je vlast ocenila kao nepodobne.

U filmu je vrlo implicitno prikazana njegova orijentacija i tada je važilo da isfeminiziranost znači homoseksualnost. Tu je i „Bubašinter“ (1971), film o odrastanju u kojem tetka upozorava glavnog junaka da ne postane gej muškarac kao što je njegov teča. Simke u filmu „Nacionalna klasa“ (1979), koga tumači Irfan Mensur, gej je muškarac koji nije isfeminiziran ni ismevan. Tada je razbijena i predrasuda da su mačo hetero muškarci netolerantni prema homoseksualcima.

LGBTQ+  likovi su vrlo retki u našem filmu, te su gotovo uvek su bili prikazani stereotipno ili negativno. Tu su „Već viđeno“ (1987), „Kako je propao rokenrol“ (1989), zatim „Lepota poroka“ (1986), u kojem je jedan od likova homoseksualac i bavi se vrlo stereotipnim poslom ‒ rad u tekstilnom pogonu, zatim „Ćao, inspektore“ (1985), parodija na špijunske filmove, u kojoj su čak dvojica likova (koje igraju Nikola Simić i Ljuba Moljac) bacila oko na glavnog junaka, koga igra Bata Živojinović. Tu je i Josif Tatić u „Tesnoj koži 2“ (1987) u ulozi turskog biznismena.

Kvir likovi su uglavnom gurnuti u drugi plan i dobili su epizodne uloge poput nastavnika likovnog u filmu „Majstori majstori“ (1980) i bildera iz „Nije lako s muškarcima“ (1985). Neki filmovi poput „Velike frke“ (1992) prikazuju prihvaćenost, a „Miloš Branković“ (2008) gađenje, jer je homoseksualnost svrstana kao zlo u Beogradu, tik uz nekrofiliju i dilere droge. Kao i u mnogim komedijama i akcionim komedijama na zapadu osamdesetih godina prošlog veka, i kod nas je postojala navika vređanja rečju „peder“. I zaista, takve situacije mogu se naći u skoro svakoj domaćoj komediji. Homoseksualnost se smatrala nastranošću, devijantnošću i perverzijom, te je tako najčešće i prikazana u filmovima. LGBTQ+  likovi su još ređi u domaćim serijama i obično imaju vrlo male uloge. Takve role su Paskaljevićeva uloga vlasuljara koji voli i da nosi perike u „Srećnim ljudima“ (1993-1996) i Lutkićeva uloga transvestita u zatvoru u „Porodičnom blagu“ (1988-2002).

SAVREMENI DOMAĆI FILMOVI

Neki od novijih ostvarenja je hrvatski film „Fine mrtve devojke“ (2002), koji se bavi neprihvatanjem društva dve lezbejke koje su se doselile u komšiluk, zatim srpska dramedija „Parada“ (2011), koja se bavi organizovanjem Parade ponosa u Beogradu i prihvatanjem, kao i bošnjački ratni film „Idi na zapad“ (2005). Vredi spomenuti i film „Diši duboko“ (2005), koji je reklamiran kao „prvi srpski LGBT film“.

Što se tiče trans likova, tu su filmovi „Špijun na štiklama“ (1988) pa čak i „Davitelj protiv davitelja“ (1984), ispirisan Hičkokovom „Psihom“, kao i „Sivi kamion crvene boje“ (2004) sa epizodnim ulogama dve trans prostitutke. Jedna od najvećih trans zvezda naših prostora bila je Merlinka, koja se proslavila u filmu Želimira Žilnika ‒ „Dupe od mramora“ (1995). Od 2009. godine po njoj je nazvan međunarodni festival kvir filma na kojem se prikazuju dokumentarni i kratki igrani filmovi iz sveta sa LGBTQ+ temama.

Filmovi su još jedan način širenja vidljivosti. Ranije su priče o gej muškarcima, lezbejkama, biseksualnim i transrodnim osobama na ekranu služile za ismevanje, žaljenje i antagonizovanje, ali je danas situacija znatno drugačija. Imamo pozitivno predstavljene članove LGBTQ+ zajednice, parove i samce, na različitim položajima u društvu, različitih profesija, žive kao deo društva koji nije getoizovan već deo celine i, što je vrlo važno, nalaze se iza kamera u režiserskim stolicama ili ispred kompjutera, pišući scenarije i, naravno, ispred kamere, jer svet zaslužuje da čuje svaku priču, jer je svaka priča podjednako važna. Sve su to neispričane priče o ljudima koji su uvek bili prisutni, ali potisnuti i nikada prikazani. Filmovi o LGBTQ+ osobama su vrlo važni za razumevanje. A kako je to rekao mudri Albus Dambldor, lik za kojeg je njegova kreatorka Dž.K. Rouling rekla da je gej: „Razumevanje je prvi korak ka prihvatanju“.

PRVI DEO  DRUGI DEO TREĆI DEO

Prvobitno objavljeno u Žurnalistu decembra 2016. godine