Kako se menja svet

Крајем прошле године амерички режисер Дејвид Гугенхајм снимио је документарац о активисткињи Малали Јусафзаи. Најпознатије остварење овог режисера је документарац о потпредседнику Алу Гору под називом „Неугодна истина“. Филм „Назвао ме је Малала“ је био номинован за британску награду „БАФТА“.

Гугенхајм се труди да прикаже Малалу као обичну тинејџерку. Пратимо како учи оца да користи твитер, слушамо приче о њеним омиљеним књигама, свађе с млађим братом Кушалом и сличне тинејџерске ствари. Али Малала није обична тинејџерка. Она се залаже за право девојчица на школовање у Пакистану, држави конзервативних вредности, благо речено.
И сама каже да није обична. Како она каже, да је живела обичним животом и имала конзервативне родитеље, већ би морала да има мужа и двоје деце, јер су таква очекивања друштва у којем се налази.

Документарац почиње причом о Малалај, јунакињи по којој је Малала добила име. Малалај је охрабрила борце у Другом англо-авганистанском рату, али је том приликом погинула. Малала је имала сличну судбину, али је преживела. Већ ту је повучена паралела између сличних имена и сличног карактера. Према речима њеног оца, путања њеног живота била је на неки начин предодређена.

У друштву са строгих правила и конвенција, Малала се борила да их сруши и постави нова. Док се возила школским аутобусом, покушан је атентат. Две другарице су рањене, а Малалу су погодили у главу, због чега је остала без слуха на лево уво.

Неколико година раније, талибани су прво дошли у миру. Фазлулах, један од вођа талибана, преко илегалне радио-станице познате под називом „радио Мулах“, у почетку је проповедао добре идеје. У једном делу радио-емисије обраћали су се само женама да би показали да им је стало до њихових права. Све је то пало у воду када су забранили девојчицама да иду у школу и почели да дижу школе у ваздух. Најпопуларнији део радио-емисије било је прозивање и самим тим јавно срамоћење грађана који су нешто згрешили. Људима је пријало да чују шта је који комшија згрешио. Долазак талибана је значио и потребу британских новинара за инсајдером. Малалин отац ју је пријавио и неколико месеци је писала за блог Би-Би-Сија под псеудонимом Гул Макаи. Тада једанаестогодишња Малала писала је о талибанима и њиховом опхођењу према становништву, спровођењу нових закона, паљења књига и CD-а.

Зијаудин, Малалин отац, имао је проблема са муцањем, али је ипак постао говорник против талибана. Неколико година раније основао је школу коју су могли похађати и дечаци и девојчице. За време забране, Малала и њене другарице су и даље потајно одлазиле у школу и училе.

За своја залагања Малала је награђена Нобеловом наградом за мир. Она је постала најмлађа добитница Нобелове награде уопште, док просечан број година добитника награде за мир износи 62 године. Малала је тада имала само седамнаест. Упркос томе и чињеници да је упознала познате личности попут председника Обаме или краљице Елизабете, Гугенхајм се и даље труди да је „прода“ као обичну тинејџерку, што дефинитивно није.

Музику је компоновао ветеран Томас Њуман, познат по „Америчкој лепоти”, „Упознајте Џоа Блека” и „Зеленој миљи”. Пропратна музика се уклапа у саму причу и врло је динамична, што је карактеристика и претходних Њуманових остварења.

Као што је чест случај са документарцима и филмовима рађеним по истинитим догађајима, стварна прича је занимљивија од приказаног. У сваком случају, добро је што постоји документарац да би људи чули за Малалу и њену причу, али њена аутобиографија даје не само много више детаља већ и много личнији увид у њене ставове и живот.

Филм не прати догађаје хронолошки већ неким својим редоследом. Детаљи о атентату се провлаче се кроз цео филм. Један делић филма бави се Малалиним опоравком. Малала сада похађа школу у Бирмингему. У Пакистану је навикла да буде најбоља у разреду, а сада се навикава на нову средину.

Филм приказује предмет вредан пажње не само у Пакистану, јер је право на образовање само делић борбе за једнакост у целом свету. Предмет филма је добро изнет, али недовољно обрађен. Никакви статистички подаци нису изнети. Изузев четворо анкетираних људи и породице Јусафзаи нико није укључен у филм. Све су то мане које спречавају овај филм да буде добар документарац.
Иако не траје ни пуних 90 минута, што је постао некакав стандард просечне дужине филмова, овај филм је инспиративан и добро је знати да такви људи постоје.
Документарац је комбинација архивских снимака, новог материјала и неколико анимираних делова. Анимирани делови су лепо осмишљени и разбијају монотонију архивских снимака. Ти делови углавном приказују неке историјске догађаје или приче из младости Малалиног оца.

У Пакистану владају тешки услови и правила. Жене немају готово никаква права. Не образују се, не могу ући у џамије, њихова сведочења на суду вреде упола мање од сведочења мушкараца. Једнакост не постоји. Ретко ко се усудио да се побуни. Мала Малала се одважила и почела да говори против талибана, прво преко блога, а после и јавно.
Занимљиво је да се и на породичном стаблу налазе само мушки чланови. Зајаудин је доцртао линију испод свог имена, за Малалу.

У филму су изнета и мишљења Пакистанаца који се не слажу са Малалином борбом и који оштро осуђују њене „западњачке идеје“. Имамо баланс: приказани су и ставови Пакистанаца и остатка света према Малали, али и њени ставови према свету. Њене идеје се чине радикалним у друштву које не зна за другачији начин живота.

Ovaj tekst je prvobitno obljavljen u Žurnalistu u maju 2016.