Kvirbejting — mamac u duginim bojama

Kvirbejting termin je koji jedva da je prisutan na srpskom internetu, a u javnom diskursu ga i nema. Većina retko može da se izmesti u perspektivu bilo koje specifične ili drugačije manjine. Kada su u pitanju LGBT tj. LGBTIQ+ osobe činjenica je da po pitanju ljubavi i seksa, ali i prijateljstva, šopinga, umetnosti, specifične supkulture i drugih identitetskih odlika i oblasti interesovanja teško imaju sa kime da se identifikuju. U 2018. godini, posebno adolescentima, identitet kroz popularnu (sup)kulturu veoma je važan deo odrastanja. U ovom tekstu, Aljoša Mudri sa društvene margine donosi pojavu kvirbejtinga i eksploataciju kvira u pop-kulturi u javni diskurs.

Kako Holivud LGBT nagoveštajima mami publiku

Pojam kvirbejting (queerbaiting) odnosi se na impliciranje istopolnih odnosa ili sklonosti između likova knjige, filma ili serije u sadašnjosti ili budućnosti, samo radi povećanja gledanosti odnosno veličine fandoma[1] određene knjige, filma ili serije. „Queer” je sveobuhvatni termin koji se odnosi na osobe koji nisu strejt, dok „bait” znači mamac. Sajt za definisanje žargona, slenga i neformalnog govora Urban Dictionary definisao je kvirbejting ovako: „kada autor/ka ili scenarista/kinja sugeriše da neki lik nije strejt, kako se ugodilo kvir publici, ali ne govoreći to eksplicitno, kako bi se zadržala i heteroseksualna publika”.

Kako to funkcioniše u praksi?

Istraživanje američke organizacije GLAAD pokazuje da je 2017. godine došlo do porasta zastupljenosti LGBTQ+ glavnih likova u serijama (6,4%). Dodavanjem homoeroticizma, kao što je to bio slučaj sa Hanibalom i Vilom u „Hanibalu”, scenaristi zadržavaju strejt, ali privlače i kvir publiku. Sličan primer je i Bibisijeva adaptacija „Šerloka”, gde se konstantno nagoveštava da između glavnog junaka i doktora Votsona postoji nešto više, ali nikako da se desi. Sa druge strane, glumci su više puta izjavili da njihovi likovi nikada neće ni biti par. Serija „Riverdejl” već u prvoj epizodi pokazala je poljubac između Beti Kuper i Veronike Lodž, iako su obe heteroseksualne. U pitanju je bio poljubac prilikom probe za navijačice. Iako se kasnije u seriji Šeril i Toni autuju, poljubac između dve devojke već u prvoj epizodi bio je pokušaj da se nekvir likovima privuče kvir publika. Drugačiji oblik kvirbejtinga jeste kada autor/ka objavi da je određeni lik kvir. Najčešće to uradi u nekom intervjuu, dok se u zvaničnom materijalu (knjizi, filmu, seriji i sl.) to uopšte ne pominje. Nedavno je scenarista spinofa „Ratova zvezda” rekao da je Lando Kalrisijan panseksualan. Nekako se objavljivanje te informacije baš poklopilo sa premijerom filma u bioskopima, što nikako nije slučajnost. Tu je i slučaj igrane verzije „Lepotice i zveri” gde se mesecima pre premijere dizala prašina zbog najave da će se pojaviti gej lik. Film u nekim državama nije bio ni prikazan, dok u Rusiji jeste — ali sa oznakom „16+”. Pompezno najavljivana scena prikazala je ples dvojice muškaraca na dve sekunde. Očigledno su ciljevi bili dodatna zastupljenost filma u medijima i sakupljanje poena, iako film nije imao pozitivnih efekata na LGBTQ+ zajednicu.

Jedan od novijih primera jeste predstava „Hari Poter i ukleto dete”. Pored nepovoljnog prijema kod publike zbog lošeg scenarija i zapleta koji se graniči sa fan fikcijom, autori ove predstave pokušali su da „vrbuju” kvir publiku pomoću Albusa, Harijevog sina, i Skorpijusa, sina Draka Melfoja. Nekoliko puta je nagovešteno da je njihov odnos „više od prijateljstva”, ali kvir fanovi i većina fandomana kraju su dobili veliko ništa i razočarali se u zaplet. Ovo nije prvi put da se Hari Poter fandom susreo sa kvirbejtingom. Dž. K. Rouling, autorka ovog serijala, neposredno nakon objavljivanja sedme knjige 2007. godine, rekla da je Dambldor gej. I ovo je bio pokušaj da se privuče kvir publika, iako njegova seksualnost nije eksplicitno napisana u knjigama i filmovima. Budući da prati događaje pre dešavanja u „Hariju Poteru”, spinof serijal „Fantastične zveri i gde ih naći” baviće se, između ostalog, Dambldorom i Grindelvaldom. Sudeći po režiseru Dejvidu Jejtsu, izgleda da opet neće biti ništa od gej Dambldora.

Slični slučajevi mogu se naći u serijama i filmovima kao što su: „Jednom davno”, „Rizoli i Ajls”, „Savršeni korak”, „Natprirodno” i gomilom drugih. U potonjem primeru, autori su izjavili da bi napravili par od Dina i Kastijela „ako bi se to uklopilo u priču”.

Zašto je to loše?

Sa gledišta scenarista to uopšte nije loše jer industrija uspeva da profitira privlačenjem već marginalizovane LGBTQ+ zajednice, prosto zato što im je ponestalo ideja za zaplete. Sa strane LGBTQ+ zajednice, kvirbejting je loš jer umanjuje značaj pojavljivanja kvir likova u seriji/ filmu/ knjizi jer bivaju svedeni na nešto trivijalno. Konstantno davanje nade kvir zajednici za dobro napisane likove bez ikakvih stvarnih kvir likova ne vodi ničemu. Još uvek su problem nedovoljan broj i nedovoljna zastupljenost naročito dobrih LGBTQ+ likova. Iako je mnogo toga učinjeno, broj dobrih kvir likova sa kojima se kvir zajednica može identifikovati još uvek je mali. Pored toga, prisutni su i razni tropi i stereotipi. Neretko LGBTQ+ likovi umiru zarad dramatizacije — jer zašto bi kvir osobe dobile srećan kraj? U suštini, kvir publika će pratiti određeni sadržaj delom nadajući se da je neki lik kvir ili će navijati za određeni par, ali će na kraju ostati razočarana.
Dok je Hejsovim kodeksom (strogim filmskim cenzorskim kodeksom iz 1930) bilo zabranjeno prikazivanje istopolnih parova, danas imamo drugačiju situaciju. Sada je dozvoljeno prikazivati istopolne parove, ali neki autori se plaše da će time izgubiti heteroseksualnu publiku. Heteroseksualna publika jeste većinska, ali ima milione delâ sa kojima se može identifikovati. Kvir publika ima vrlo ograničen prostor za identifikaciju, a još ako je loša, ili u slučaju kvirbejtinga — nepostojeća i eksploatatorska, to postaje problem.

Prvobitno objavljeno na sajtu Marginalije.org u junu 2018.

LGBTQ+ likovi na filmu 3/3 - Novi vek

U dvadeset prvom veku gledamo filmove i serije sa LGBTQ+ likovima gde su oni, za razliku od velikog dela prethodnog veka, prikazani kao normalni građani i građanke koji se bore za prava koja ostatak društva već poseduje.

U tu noviju generaciju filmova i serija spadaju „Plava je najtoplija boja“ (2013), „Gli“ (2009-2015), „Deca su u redu“ (2011), „Sense8“ (2015-), „Stranac na reci“ (2013), „Dečko upoznaje curu“ (2015), „Slobodna ljubav“ (2015), „Kerol“ (2015)… Mnoge serije poput „Crnog siročeta“ (2013-), „Američke horor priče“ (2011-), „Dva metra ispod“ (2001-2005), „Crno više nije u modi“ (2013-), „Kako se izvući sa ubistvom?“ (2014-) imaju LGBTQ+ likove,  i to sve češće među glavnom glumačkom postavom. Stvari se kreću u dobrom pravcu, ali je cenzura filmskog sardžaja još uvek prisutna u nekim državama.

Iako danas ima mnogo više LGBTQ+ likova nego ranije, mnogi su tu samo da bi ispunili očekivanja, te nema prave predstavljenosti. Likovi će često biti tu samo da bi pokrenuli neki narativ u seriji i neretko biti prikazani stereotipno. Ranije su serije getoizovale LGBTQ+ zajednice („Ženski svet“, „Kvir ljudi“), ali danas ima mnogo više slobode i rasprostranjenosti i pored predrasuda kakvih još uvek ima u društvu.

Mnogi se i dalje plaše „nametanja homoseksualnosti“, jer je heteroseksualnost „norma po kojoj se živi“, iako ne shvataju da je i ona na neki način nametnuta, decenijama unazad u slučaju filmova, a vekovima unazad uopšte. Kod filmova o transrodnim osobama, veoma često se umesto transrodnih osoba biraju cisrodni glumci i glumice, što predstavlja problem, jer samo transrodne osobe mogu preneti svoje emocije i iskustva. Kritički uspešni filmovi sa cisrodnim osobama u transrodnim ulogama su: „Dankinja“ (2015), „Dečaci ne plaču“ (1999), „Transamerika“ (2005), „Hedvig i besni inč“ (2001) i serija „Transparent“ (2014-). Filmovi sa transrodnim glumcima i glumicama su retki: „Dečko upoznaje curu“ (2015), „Mandarina“ (2015) te veb-serija „Njena priča“ (2015-). Zanimljiv je podatak da ima čak šest puta više filmova o transrodnim ženama nego o transrodnim muškarcima. Danas su uloge likova koji se ubrajaju u LGBTQ+ često nominovane i za Oskara, mada ih često igraju strejt glumci i glumice. Hilari Svonk, Tom Henks i Šon Pen su osvojili ovu prestižnu nagradu za svoje uloge trans muškarca u „Dečaci ne plaču“ (1999), odnosno gej muškaraca u „Filadelfiji“ (1994) i „Milku“ (2008).

Još jedan problem je u tome što su većina LGBTQ+ likova u serijama i filmovima belci i belkinje. Prema istraživanju iz 2014. godine, samo pet odsto LGBTQ+ likova na televiziji su ljudi azijske, a po jedanaest odsto latino i crne rase, te se vide uglavnom samo iskustva belaca, koja, iako teška, nisu ni približno teška kao iskustva, na primer, crnih homoseksualnih osoba. Jedna od retkih primera koji odstupa od ovog trenda je serija „Fosterovi“ (2013-) koja prati život jednog lezbejskog para, pripadnice bele i crne rase, koje odgajaju usvojenu decu različitih etničkih grupa. Od 1990. dodeljuje se nagrada koju dodeljuje „GLAAD“ (Gej i lezbejski savez protiv ugrožavanja) za pozitivno predstavljanje LGBTQ+ likova na televiziji. Sve u svemu, serije koje se emituju na kablovskim kanalima ili strimuju preko „Netfliksa“ i „Amazona“ mnogo bolje prikazuju LGBTQ+ likove, jer nemaju toliko ograničenja kao serije na običnoj televiziji.

Crtani filmovi takođe su zabeležili trend rasta pojavljivanja LGBTQ+ likova. Tu su „Simpsonovi“ (1989-) sa mnoštvom LGBTQ+ likova (Vejlon Smiters, Peti Buvije, Djui Largo), „Avatar: Legenda o Kori“ (2012-2014) sa vrlo implicitnim krajem poslednje epizode, koja je prikazana samo na internetu; zatim „Stivenov univerzum“ (2013-) i ovogodišnja „Glasna kuća“, koja je prikazala čak i istopolni par u braku. Među serijama sa LGBTQ+ likovima su i „Saut park“ (1997-), „Arčer“ (2010-), „Rik i Morti“ (2013-), „Izabran“ (2014-). Nametnuta heteronormativnost polako se ruši, mada je kod nas mnogo drugačija slika. Kao i većina balkanskih i istočnoevropskih zemalja, Srbija i dalje ne priznaje brak između istopolnih partnera. Prema prošlogodišnjem istraživanju Nacionalog demokratskog instituta iz SAD, samo desetina naših građana podržava takav brak, te delimo četvrto mesto sa ostalim bivšim državama Jugoslavije. Veća netrpeljivost je jedino kod bivših republika Sovjetskog Saveza.

VAŠE PRAVO DA NE ZNATE SVE

Ako pojavljivanje na filmu oslikava prihvaćenost LGBTQ+ zajednice u određenom društvu, nije ni čudo što kod je kod nas bilo vrlo malo filmova koji su se bavili ovom tematikom. Kada su se filmovi jugoslovenske kinematografije i bavili takvim osobama, bilo je to sa podsmehom. Slična situacija je bila i sa filmovima zapadne kinematografije pre Stounvolske pobune 1969. godine. Prvim domaćim filmom takve tematike smatraju se „Vrane“ (1969), koje pričaju priču o gej baletanu. „Vrane“ pripadaju takozvanom „crnom talasu“. Tako su nazivani filmovi koje je vlast ocenila kao nepodobne.

U filmu je vrlo implicitno prikazana njegova orijentacija i tada je važilo da isfeminiziranost znači homoseksualnost. Tu je i „Bubašinter“ (1971), film o odrastanju u kojem tetka upozorava glavnog junaka da ne postane gej muškarac kao što je njegov teča. Simke u filmu „Nacionalna klasa“ (1979), koga tumači Irfan Mensur, gej je muškarac koji nije isfeminiziran ni ismevan. Tada je razbijena i predrasuda da su mačo hetero muškarci netolerantni prema homoseksualcima.

LGBTQ+  likovi su vrlo retki u našem filmu, te su gotovo uvek su bili prikazani stereotipno ili negativno. Tu su „Već viđeno“ (1987), „Kako je propao rokenrol“ (1989), zatim „Lepota poroka“ (1986), u kojem je jedan od likova homoseksualac i bavi se vrlo stereotipnim poslom ‒ rad u tekstilnom pogonu, zatim „Ćao, inspektore“ (1985), parodija na špijunske filmove, u kojoj su čak dvojica likova (koje igraju Nikola Simić i Ljuba Moljac) bacila oko na glavnog junaka, koga igra Bata Živojinović. Tu je i Josif Tatić u „Tesnoj koži 2“ (1987) u ulozi turskog biznismena.

Kvir likovi su uglavnom gurnuti u drugi plan i dobili su epizodne uloge poput nastavnika likovnog u filmu „Majstori majstori“ (1980) i bildera iz „Nije lako s muškarcima“ (1985). Neki filmovi poput „Velike frke“ (1992) prikazuju prihvaćenost, a „Miloš Branković“ (2008) gađenje, jer je homoseksualnost svrstana kao zlo u Beogradu, tik uz nekrofiliju i dilere droge. Kao i u mnogim komedijama i akcionim komedijama na zapadu osamdesetih godina prošlog veka, i kod nas je postojala navika vređanja rečju „peder“. I zaista, takve situacije mogu se naći u skoro svakoj domaćoj komediji. Homoseksualnost se smatrala nastranošću, devijantnošću i perverzijom, te je tako najčešće i prikazana u filmovima. LGBTQ+  likovi su još ređi u domaćim serijama i obično imaju vrlo male uloge. Takve role su Paskaljevićeva uloga vlasuljara koji voli i da nosi perike u „Srećnim ljudima“ (1993-1996) i Lutkićeva uloga transvestita u zatvoru u „Porodičnom blagu“ (1988-2002).

SAVREMENI DOMAĆI FILMOVI

Neki od novijih ostvarenja je hrvatski film „Fine mrtve devojke“ (2002), koji se bavi neprihvatanjem društva dve lezbejke koje su se doselile u komšiluk, zatim srpska dramedija „Parada“ (2011), koja se bavi organizovanjem Parade ponosa u Beogradu i prihvatanjem, kao i bošnjački ratni film „Idi na zapad“ (2005). Vredi spomenuti i film „Diši duboko“ (2005), koji je reklamiran kao „prvi srpski LGBT film“.

Što se tiče trans likova, tu su filmovi „Špijun na štiklama“ (1988) pa čak i „Davitelj protiv davitelja“ (1984), ispirisan Hičkokovom „Psihom“, kao i „Sivi kamion crvene boje“ (2004) sa epizodnim ulogama dve trans prostitutke. Jedna od najvećih trans zvezda naših prostora bila je Merlinka, koja se proslavila u filmu Želimira Žilnika ‒ „Dupe od mramora“ (1995). Od 2009. godine po njoj je nazvan međunarodni festival kvir filma na kojem se prikazuju dokumentarni i kratki igrani filmovi iz sveta sa LGBTQ+ temama.

Filmovi su još jedan način širenja vidljivosti. Ranije su priče o gej muškarcima, lezbejkama, biseksualnim i transrodnim osobama na ekranu služile za ismevanje, žaljenje i antagonizovanje, ali je danas situacija znatno drugačija. Imamo pozitivno predstavljene članove LGBTQ+ zajednice, parove i samce, na različitim položajima u društvu, različitih profesija, žive kao deo društva koji nije getoizovan već deo celine i, što je vrlo važno, nalaze se iza kamera u režiserskim stolicama ili ispred kompjutera, pišući scenarije i, naravno, ispred kamere, jer svet zaslužuje da čuje svaku priču, jer je svaka priča podjednako važna. Sve su to neispričane priče o ljudima koji su uvek bili prisutni, ali potisnuti i nikada prikazani. Filmovi o LGBTQ+ osobama su vrlo važni za razumevanje. A kako je to rekao mudri Albus Dambldor, lik za kojeg je njegova kreatorka Dž.K. Rouling rekla da je gej: „Razumevanje je prvi korak ka prihvatanju“.

PRVI DEO  DRUGI DEO TREĆI DEO

Prvobitno objavljeno u Žurnalistu decembra 2016. godine

LGBTQ+ likovi na filmu 2/3 - Talas promena

Promene su došle posle Stounvolske pobune 1969. godine, kada je LGBTQ+ zajednica uzvratila udarac policiji koja je osobe hapsila samo na osnovi njihove seksualne orijentacije. Tada je stav javnosti prema LGBTQ+ zajednici polako počeo da se menja. Film „Momci u bendu“ (1970) pokušao je da predstavi običan život gej muškaraca i biseksualaca u Americi, mada je širio stereotipe gejeva kao dizajnera i prikazao ih kao vrlo nesrećne ljude, ali i povrh svega toga, film je, za promenu, imao relativno srećan kraj. „Nedelja, prokleta nedelja“ (1971) i „Kabare“ (1972) otvoreno se bave biseksualnošću. Film „Vođenje ljubavi“ (1982) je pozitivna priča o ljubavnom trouglu između muža, žene i njegovog ljubavnika. Pored očiglednog porasta prihvatanja, bilo je i drugačijih slučajeva. Filmovi kao što su „Prozori“ (1980) i „Gluvarenje“ (1980) vrlo su homofobični, jer predstavljaju lezbejke i gej muškarce kao ljude koje treba ubiti. U mnogim komedijama i akcionim komedijama osamdesetih godina često se koristila reč „peder“ u pogrdnom značenju. Kad god je nekoga lik hteo da uvredi, upotrebio bi tu reč, često onako usputno.

„Nedelja, prokleta nedelja“ (1971) prvi je film koji je prikazao strasan istopolan poljubac. To ne znači da ranije nije bilo istopolnih poljubaca ‒ bilo ih je, ali su to mahom bili nasilni poljupci, bez saglasnosti druge osobe, kao u filmu „Pukovnik“(1968). Tu je i nemi film „Krila“ iz davne 1927. godine, u kojem imamo vrlo intimnu scenu između dvojice muškaraca, ali poljupca nije bilo. Film „Napuštena srca“ (1985) prvi je koji je prikazao vezu izmeđudve žene koja se ne završava smrću.

Filmovi Endija Vorhola takođe su doprineli vidljivosti LGBTQ+ zajednice. I naučnofantastični filmovi i serije bili su prilika za iskazivanje stavova manjine, jer naučna fantastika dozvoljava mnogo više slobode od drugih žanrova. Ljudi i stvorenja dolaze sa raznih planeta i svetova. Drugačije vrednosti su zato moguće, pa čak i logične. U kultnom mjuziklu „Roki horor šou“ (1975) vereni par dolazi do kuće u kojoj živi doktor Frankenfurter, naučnik-tranvestit. Frankenfurter je u kući prihvaćen, iako je isprva mladom paru vrlo čudan. Ceo dom je sa planete Transeksualna Transilvanija, koja je mnogo naprednija od naše. Sredinom prošlog veka transrodni likovi prikazani su u vrlo lošem svetlu. Norman Bejts u „Psihu“  (1960) ubija ljude obučen u majčinu odeću. Film „Kad jaganjci utihnu“ (1991) predstavlja vrlo transfobičnu priču. Bafalo Bil je prikazan kao psihopata koji je nezadovoljan svojim telom i zato ubija žene kojima dere kožu. Čak i u novije vreme, serija „Slatke male lažljivice“ (2010-) napravila je negativca od transrodne osobe.

Godine 1993. pojavila se „Filadelfija“, film o gej muškarcu obolelom od side. Tada se malo popravila percepcija gejeva. Više nisu neko koga se treba plašiti ni žaliti, već ljudska bića sa kojima treba saosećati. Dolaskom devedesetih, nezavisne produkcije dobijaju na važnosti. Godine 1991. nastaju filmovi „Otrov“, „Moj privatni Ajdaho“ i dokumentarac „Pariz gori“, koji se smatraju začenicima Novog kvir pokreta, koji traje i danas, jer su LGBTQ+ teme uvedene u mejnstrim. Filmovi Novog kvir pokreta prate živote LGBTQ+ osoba i njihovo suočavanje sa heteronormativnošću.

Kada se Elen Dedženeres „autovala“ 1997. godine u seriji i pravom životu, reakcije su bile mešovite. Većina LGBTQ+ zajednice je stekla bolje mišljenje o sebi samima. S druge strane, mnogi sponzori te serije su se jednostavno povukli. Mediji su počeli da ubacuju sve više LGBTQ+ likova. Mada vrlo stereotipna zbog predstavljanja gej muškaraca kao dizajnera i ljudi vrlo zainteresovanih za modu, rijaliti serija „Gej oko za hetero“ (2003-2007) počela je da krči put do slobode. Za popularni sitkom „Vil i Grejs“ (1998-2006), tadašnji potpredsednik SAD-a, Džo Bajden, rekao je da je ta serija „edukovala ljude o problemima LGBTQ zajednice više nego išta“. Tu su i serije „Ženski svet“ (2004-2009) i američka adaptacija „Kvir ljudi“(2000-2006), koje su rušile tabue i prikazivale život gej parova u Americi. Amerika i dalje najviše prikazuje gejeve i lezbejke, dok su se biseksualne, transrodne, a posebno interseksualne i aseksualne osobe zanemarivale.

MANJE VIDLJIVE ORIJENTACIJE

Bolnička serija „Sirene“ (2014-2015) jedna je od retkih koja je imala aseksualnog lika. S druge strane, serija „Doktor Haus“(2004-2012) vrlo negativno prikazuje aseksualnost. U osmoj sezoni je prikazanakao nešto što treba lečiti, jer mora postojati neki uzrok tome. Tu su i večito debatovani Šerlok Holms, kao i Šeldon u seriji „Štreberi“, čija aseksualnost služi za ismevanje. Interseks likovi su vrlo retki. Serija „Pretvaranje“ (2014-2016) je revolucionarna, jer bila prva serija koja je imala interseks lik u stalnoj glumačkoj postavi. Pored toga, kasnije je u seriji gostovala interseksualna Amanda Sejnz, prva interseks osoba koja je imala ulogu interseks lika na američkoj televiziji. Tu je i film „XXY“ (2007), priča koja se sa toplinom bavi odrastanjem interseksualne osobe.

Biseksualnost se uglavnom prikazuje kao prolazna faza, kao neka stepenica na putu do heteroseksualnosti ili homoseksualnosti. Biseksualnci i biseksualke najčešće su prikazani kao osobe željne pažnje, vrlo manipulativne i u stalnom sukobu sa sobom i okolinom zbog svoje „neodlučnosti“. „Nedelja, prokleta nedelja“ (1971) i „Kabare“ (1972) neki su od prvih filmova koji su se bavili biseksualnošću. Tu su i „Roki horor šou“ (1975), „Glad“ (1983), „Boja purpura“ (1985). Triler „Niske strasti“  (1992) je upravo zbog prikazivanja Ketrin Tramel (Šeron Stoun) kao ubice i psihopate dobio negativne kritike. Tu je drama „Planina Broukbek“ (2005), koja je dobila oskara za režiju, ali ne i za film, po nekim kritičarima upravo zbog prikazivanja istopolnog para. Na televiziji biseksualni likovi su počeli da se pojavljuju osamdesetih i devedesetih. Najpoznatija je Karen iz „Vila i Grejs“ (1998-2006). U novije doba dobili smo više biseksualnih likova. Britani i Santana iz serije „Gli“ (2009-2015) su biseksualke, mada je Santana kasnije shvatila da je lezbejka. „Torčvud“ (2006-2011), spin-of serije „Doktor Hu“, je u glavnu ulogu postavio Džeka, omniseksualca. Sličnu stvar je uradila i serija „Izgubljena devojka“(2010-2015). Tu su i serije „Okrug Orandž“ (2003-2007), „Uvod u anatomiju“ (2005-) i „Doktor Haus“ (2004-2012) sa biseksualnim likovima u sporednim ulogama.

LIBERALNIJA EVROPA

Evropa je bila mnogo slobodnija od SAD-a. LGBTQ+ zajednica mnogo je ranije dobila svoj prostor na filmu. Francuski film „Pesma ljubavi“ (1950) i nemački „Drugačiji od mene i tebe (član 175)“ (1975) bavili su se homoseksualnošću, mada su bili cenzurisani. Tada se pojavio i „Monti Pajtonov leteći cirkus“ (1969-1974), u kojem su se glumci često oblačili u žensku odeću. Serija je nastala dve godine posle donošenja zakona kojim istopolni odnosi nisu više kažnjivi zakonom u Velikoj Britaniji. Tu su naravno i filmovi španskog režisera Pedra Almodovara. On je najčešće prikazivao transseksualne i homoseksualne osobe. Tu su „Visoke potpetice“ (1991) i „Sve o mojoj majci“ (1999) sa transeksualnim likovima, pa čak i noviji psihološki triler „Koža u kojoj živim“ (2011). Van Evrope, filmovi sa transrodnim likovima prvobitno su služili za ismevanje kao i „tetkice“. Tipičan primer je „Neki to vole vruće“ (1959), kada su se dvojica muškaraca obukla u žensku odeću kako bi pobegla od mafije koja im je za petama. Tu je i „Gospođa Dautfajer“ (1993) u kojem se Robin Vilijams preoblači u žensku odeću i glumi dadilju svojoj deci posle razvoda sa njihovom majkom. Transrodni likovi su vrlo često imali samo male sporedne uloge. Danas postoji mnogo više filmova koji se bave transrodnim osobama.

Filmovi „Moj život u ružičastom“ (1997) i „Tomboy“ (2011) su retki filmovi koji se bave preispitivanjem rodnog identiteta od malih nogu. „Moj život u ružičastom“ je belgijska drama koja prati malog Ludovika, dečaka koji smatra da je devojčica, te često oblači žensku odeću. Ludovik upoznaje drugog dečaka s kojim želi da se venča kada bude bio devojčica. Roditelji ga odbacuju, šalju na „lečenje“ kod psihologa, jer to smatraju fazom, ali i zato što se plaše reakcije okoline. Film je u SAD-u dobio rejting R, iako nema ni seksa ni nasilja, ali je osvojio i „Zlatni globus“ za najbolji strani film. „Tomboj“ prati desetogodišnju Loru koja se, nakon selidbe u drugi deo Pariza, deci u komšiluku počela predstavljati kao Mikael. Na neki način, Mikael je živeo dva života: kod kuće kao devojčica, koja mora živeti u skladu sa ženskim normama, a napolju slobodno, jer može da igra fudbal sa ostalim dečacima. Kada ga majka otkrije, kažnjava ga tako što mora obući haljinu i izviniti se svim dečacima koje je „prevario“. Naslov filma je pogrešan, jer reč „tomboj“ aludira na devojčicu koja voli da oblači mušku odeću, a ne transrodnog dečaka. Mada kraj drugog filma nagoveštava da ga je društvo „ispravilo“, ova dva filma se sa toplinom bave vrlo ozbiljnim temama. Postoje i komedije kao što su „Transamerika“ (2005) i „Prisila, kraljica pustinje“ (1994), koje su približile probleme i izazove s kojima se susreću transrodne osobe. Najpoznatija serija o transrodnim osobama danas je „Transparent“ (2014-), priča o Mori koja porodici otkriva da je transrodna žena. Naziv serije je spoj reči „trans“ i „roditelj“ ili jednostavno „nevidljiva“ zbog neprihvatanja čak ni unutar LGB zajednice.

PRVI DEO DRUGI DEO TREĆI DEO

Prvobitno objavljeno u Žurnalistu novembra 2016. godine

LGBTQ+ likovi na filmu 1/3 - "Zlatno" doba Holivuda

Pokretna slika je najbolji način da se zanimljive i često prećutane teme predstave javnosti. Iz tog razloga značajno je davanje prostora manjinskim grupama na filmu, grupama koje često nailaze na neprijateljstvo dela javnosti. Film može da prenese stvarnost, ali isto tako i da istu iskrivi ukoliko šalje pogrešnu sliku o nekoj grupi ljudi. Mnogi prvim filmom sa primesom istopolne seksualne orijentacije smatraju „Diksonov eksperimentalni zvučni film“ iz 1895. godine, u kojem dvojica muškaraca plešu. Sa razvojem filma, pojavljivanja su bila mnogo češća i očitija, ali često u negativnom kontekstu.

Holivud je dugo imao vrlo stroga pravila u pogledu onoga šta se može a šta ne može prikazati na filmskom platnu. „Kodeks proizvodnje filmova“, poznat i kao „Hejsov kodeks“, nazvan po tadašnjem predsedniku Udruženja filmskih producenata i distributera Amerike (MPPDA), zabranjivao je prikazivanje bilo kakvih seksualnih odnosa (posebno između belih i crnih osoba), nagih tela, izrugavanje crkve, pa čak i psovanje. Kakva se samo prašina digla posle Bretovog „Iskreno, draga, baš me briga“ (Frankly, my dear, I don’t give a damn) u klasiku „Prohujalo sa vihorom“ davne 1939. godine kada je Holivud želeo da izbaci tu, sada već vrlo poznatu rečenicu.

Kodeks je donet 1933. godine u cilju promovisanja konzervativnih društvenih vrednosti. Iako nije eksplicitno naglašeno, istopolni odnosi i „ostale perverzije“ bile su podrazumevano zabranjene i za spominjanje, a kamoli prikazivanje. Britanski film „Žrtva“ iz 1961. bio je prvi film u kojem je upotrebljena reč „homoseksualnost“ i zbog toga nije ni bio prikazan u SAD-u. Tako je Dirk Bogard, zvezda tog filma, postao jedna od prvih gej ikona. Britanski „Momci u koži“ iz 1964. imao je više sreće u SAD-u, iako je jedan od glavnih likova gej muškarac. Dolaskom šezdesetih i pojavom televizije kao konkurentskog medija filmu, ciljna grupa filmova postaju tinejdžeri koji ne prihvataju vrednosti postavljene od strane generacije njihovih roditelja. „Hejsov kodeks“ je ostao najoštriji oblik cenzure filmova. Konačno je ukinut 1968. i zamenjen sistemom rejtinga, od kojeg zavisi distribucija filmova, a koji sačinjavaju roditelji iz različitih sfera života.

Homoseksualni sadržaji su oduvek bili više cenzurisani od heteroseksualnih. Film „Ali ja sam navijačica“ (1999) dobio je rejting NC-17 (samo za starije od 18) zbog scene masturbacije, dok je „Američka pita“ iste godine za sličnu scenu dobila R (nije za mlađe od 17). Isto tako je drama „Dečaci ne plaču“ (1999) o transrodnom Brendonu zbog istopolne scene seksa dobila NC-17, dok je „pravilan seks“ u „Traži se cimerka“ (1992) dobila samo R. Primeri su mnogobrojni: „Henri i Džun“(1990) i „Stranputice“ (2004), „Nepoznata koža“ (2004) i „Neverna“ (2002)… Osim toga taj sistem je uvek zadavao oštrije rejtinge za seks nego nasilje. U dokumentarcu „Ovaj film još nije ocenjen“ rečeno je da su filmovi čak četiri puta više dobili oznaku NC-17 zbog scena seksa, nego nasilja.

Filmovi u SAD-u mogu imati jednu od pet oznaka: G, PG, PG-13, R ili NC-17. Od oznake zavisi u koliko bioskopa će film biti prikazan. G – svi mogu gledati film (General Audiences) PG – neke scene nisu prikladne za decu (Parental Guidance Suggested) PG-13 – film neprikladan za decu ispod 13 godina (Parents Strongly Cautioned) R – film nije za mlađe od 17 godina, potrebno gledati sa roditeljem ili starateljem (Restricted) NC-17 – nije za mlađe od 18 godina do 1996. značila da nije za mlađe od 17 (No Children Under 17 Admitted); do 1990. oznaka je bila X.

STEREOTIPNA MAŠINA

Tridesetih godina Holivud uvodi novi tip likova – „tetkice“, koji su feminizirane verzije muškaraca, donose humor filmu, često plešu sa drugim muškarcima, ali su još uvek u vezi za ženama jer drugačiji odnosi nisu dozvoljeni. Tipični primeri su „Vesela raspuštenica“ (1934), „Melodija Brodveja“ (1929), ili prikazivanje kafića sa „tetkicama“ u „Divljakuša“ (1932). Poslednja dva nastala su pre uvođenja kodeksa, te su neke stvari bile dozvoljene. Pre donošenja kodeksa, bilo je mnogo više filmova u kojima su muškarci oblačili u žensku odeću, dok je obrnutih slučajeva bili znatno manje. Tu su „Gospođica debeljuca“ 1915), „Svidi“ (1914-1916) i „Čaplinova Žena“ (1915). Iako su uvođenjem kodeksa takvi filmovi ređe snimani, i dalje su pravljeni uz dozu humora i ismevanja.
Publika se smejala kad bi se muškarac obukao kao žena, ali ne i kada bi žena obukla mušku odeću. Mnogi su se smejali Toniju Kertisu i Džeku Lemonu u klasiku „Neki to vole vruće“ (1959), ali ne i Marlen Ditrih u „Maroku“ (1930). Ditrihovu je publika smatrala privlačnom u crnom odelu, dok su muškarci u ženskoj odeći služili za ismevanje. Isto tako, Ketrin Hepbern se oblači u mušku odeću da bi pobegla od policije u „Silviji Skarlet“ (1935).
Kodeks je stvorio još jedan tip likova. Gej muškarci i lezbejke sada su negativci sa nekim mentalnim poremećajem. Tipičan primer je „Drakulina ćerka“ (1936) gde ona kidnapuje devojku kako bi namamila momka koga želi da pretvori u svog saputnika. Takve zabrane su se ponekad mogle zaobići tako što se homoseksualnost samo implicirala. Vilijam Vajler je u svom filmu „Ben Hur“ (1959) rekao Stivenu Bojdu da igra Mesalu kao da je bio nekadašnji ljubavnik naslovnog junaka. Čarlton Heston, koji je igrao Bena Hura, toga nije bio ni svestan. U Hičkokovom „Konopcu“ (1948) implicirana je bliskost između dvojice ubica. Kjubrik je u svoj „Spartak“ (1960) ubacio razgovor između vojskovođe Krasa i roba. Kras govori da je svejedno da li voliš ostrige ili puževe, što predstavlja vrlo implicitan razgovor o homoseksualnosti, odnosno biseksualnosti. Scena je prvobitno izbačena, ali je vraćena u restauriranoj verziji. U „Rebeki“ (1940) gazdarica čuva stvari bivše gospodarice kuće, Rebeke, kojom je očigledno još uvek opsednuta. Takve stvari su zaobilazile holivudski „radar cenzure”.

„Dečji sat“ (1961) bavi se odnosom između dve žene, ali se jedna od njih ubija, ne prihvatajući svoja osećanja. Gej ljudi su tada prikazivani kao vrlo nesrećni ljudi, koji će često ubiti sebe ili druge zbog neuzvraćene ljubavi. Sličan je slučaj sa „Buntovnikom bez razloga“ (1955), kultnim tinejdžerskim klasikom sa Džejmsom Dinom u glavnoj ulozi. Plato, Džimov prijatelj, definitivno je gej muškarac zaljubljen u njega. Međutim, gej lik je ponovo doživeo tragičnu sudbinu braneći Džima od policije. Može se čak posmatrati da policija predstavlja homofobično društvo koje nije spremno za tako nešto. Publika je mnogo lakše prihvatala vezu između dve žene nego dva muškarca. Dve žene su im bile privlačne, čak i fantazija. Povrh toga, smatrali su to samo fazom ili eksperimentisanjem, te se nije toliko cenzurisalo.

Mnogi glumci nisu želeli da prihvate uloge gej muškaraca u filmu plašeći se da će oni sami biti tako okarakterisani. Bilo je na desetine brakova sklopljenih kao maska. Najpoznatiji takav brak je brak Roka Hadsona i Filis Gejts. Hadson je pedesetih i šezdesetih godina često igrao glavnu ulogu, „srcolomca“. Pošto nije želeo da rizikuje svoj imidž i karijeru, odlučio se za takav brak. Hadson je 1985. godine postao prva poznata ličnost koja je umrla od side. U filmovima se homoseksualnost i dalje prikazivala kao bolest. U filmu „Čaj i saosećanje“ (1956) glavni lik mora da se „leči“ zato što ga ne zanimaju sport ni devojke. Robert Redford igra biseksualca u filmu „Unutar Dejzi Klouver“ (1965). To je jedan od prvih filmova u Americi u kojem se lik ne srami svoje seksualnosti, niti se ubija zbog nje.

Sve do sedamdesetih godina mejnstrim Amerika se nije usuđivala da stavi jasno deklarisanog gej muškarca u centar priče, mada su neke nezavisne produkcije bile slobodnije. Holivud je učio javnost šta da misli o homoseksualcima, ali i šta da oni misle o sebi. Ako se homoseksualnost tretira kao bolest na platnu, zašto i ljudi ne bi sebe smatrali bolesnima? Šta ih sprečava da se odvoje od društva, budu usamljeni i ubiju? To je ono što su videli na platnu. Publika se već nekoliko decenija navikavala da homoseksualce uvek čeka smrt na kraju, bilo od svoje ili tuđe ruke. Nešto je moralo da se promeni.

KRAJ PRVOG DELA TEKSTA
PRVI DEO  DRUGI DEO  TREĆI DEO

Prvobitno objavljeno u Žurnalistu 20. oktobra 2016. godine