Egipat, 3000 godina pre nove ere, a najveće bogove iz mitologije poput Horusa, Hator, Seta, Ra i Ozirisa igraju Danac, Francuskinja, Škot i Australijanci. „Bogovi Egipta“ (2016) predstavlja samo jedan od filmova sa „holivudskim receptom“ za popularnost.
Whitewashing (u slobodnom prevodu „izbeljivanje“) predstavlja pojavu na filmu kada glumci i glumice bele igraju uloge namenjene onima druge boje kože. Ova pojava, koja je pre svega forma rasizma, svoje korene nalazi pre nastanka filma.
Još u elizabetanskom dobu belci su igrali uloge namenjene afroamerikancima. Najbolji primer je Šekspirovo „Otelo“. Prvi belac koji se proslavio glumom osobe crne kože je Luis Halam Junior. On je igrao slugu Munga u predstavi „Katanac“ davne 1769. godine. Mungov lik je napisan stereotipno, jer voli da svira, pije i uzima novac. Njegov „gospodar“ ga često tuče i tera da peva kad god on to poželi. Uprkos svemu, predstava je bila vrlo popularna, te su mnogi drugi glumci preuzeli ovaj koncept. Početkom 19. veka predstave sa klovnovima obojenih lica bile su vrlo popularne.
Uskoro su neki glumci, poput Džordža Vašingtona Diksona, počeli da grade karijere od igranja uloge sa obojenim licem. Možda je najzaslužniji za ovu pojavu Tomas Rajs, koji je, kada je pravio turneje po Sjedinjenim Američkim Državama, nastupao pod imenom „Džim Krou“, preuzetim iz stare pesme o robovima. Rajs se proslavio ovom ulogom u SAD-u i Evropi. Zakoni o rasnoj segregaciji su kasnije nazvani po njemu. Mnogi drugi glumci iz pozorišnih trupa su glumili stereotipno. Sve predstave su bile komičnog karaktera, a česte su bile plesne i pevačke numere. Takve predstave su imale velikog uticaja na stvaranje predrasuda o afroamerikancima. Belci su na neki način mogli da iskažu svoje negativno mišljenje o njima na društveno prihvatljiv način.
Paralelno sa rastom popularnosti takvih predstava i afroamerikanci su počeli da nastupaju sa licima ofarbanim u crno. Većina izvođača je smatrala belačke predstave rasističkim i uvredom. Mnogi izvođači su se proslavili, ali samo unutar svoje zajednice. Njihove predstave su im dozvoljavale da vežbaju igranje i sviranje instrumenata, nešto za šta većina njihovih sunarodnika nije imala priliku, jer je radila na plantažama. Njihova muzika je takođe došla do šire publike i ušla u mejnstrim. U predstavama su se ismevali stereotipi koji su stvorili belci. Jedan od prvih afroameričkih glumaca koji se proslavio bio je Bert Vilijams. U Velikoj Britaniji je od 1723. do 1823. bojenje lica u crno bilo kažnjivo smrtnom kaznom, te su takvi nastupi postali popularniji mnogo kasnije.
Jedan od prvih filmova sa belcem obojenim u crno je bio „Džez pevač“ (1927), koji je ujedno i prvi dugometražni zvučni film. Kritikovan je bio i Rudolf Valentino koji je igrao Arapina u filmu „Šeik“ (1921). Stara predstava je uslovila da Otela u adaptaciji iz 1965. godine igra Lorens Olivije. Osim što je sâm whitewashing rasistički, na taj način se oduzimaju uloge glumcima i glumicama te rase.
Istorija glumaca bele kože koji su igrali likove azijskog porekla je nešto kraća, jer je započeta početkom 20. veka. Jedan od prvih filmova je „Dobra zemlja“ (1937), u kojem je skoro cela glumačka postava sastavljena od belaca i belkinja napravljenih da izgledaju „azijski“. Možda najpoznatiji primer je Miki Runi u filmu „Doručak kod Tifanija“ (1961). Za ulogu gospodina Juniošija, Runi je nosio protezu koja mu je uvećala zube. U doba prikazivanja filma, retko ko se bunio, a kritičari „Njujork Tajmsa“ su njegovu glumu ocenili kao „egzotičnu“,ali su kasnije protesti i negativne kritike sličnih filmova postalali sve češći. Nekih većih promena ni danas nema. Film „21“ (2008) je baziran na knjizi o šest azijskih studenata-prevaranata. Samo je dvoje glumaca azijskog porekla, dok su ostali belci. „Duh u oklopu“, film koji nas očekuje ove godine, već je dobio negativan publicitet zbog odabira Skarlet Johanson za glavnu ulogu. Ovaj film je baziran na istoimenoj mangi.
Za film „Lorens od Arabije“ (1932) čovek bi pomislio da će biti arapskih glumaca, ali su ponovo u pitanju glumci bele kože. Džon Vejn u filmu „Osvajač“ (1956) igra Džingis Kana, poznatog mongolskog cara, a Bert Lankaster u „Apaču“ (1954) igra Indijanca. Ako neki film i ubaci glumce neke druge rase, uglavnom će to biti u sporednim ulogama, kao što je Heti Mekdenijel u filmu „Prohujalo sa vihorom“ (1939), koja je postala prva afroamerikanka koja je dobila Oskara.
ŠTO SE VIŠE MENJAJU
Takođe su česte promene u filmu u odnosu na roman na kojem su zasnovani. U romanu „Marsovac“ Mindi Park je korejskog porekla, dok je u filmu igra belkinja. Tom Kruz ponovo (pogrešno) jaše u filmu „Na rubu vremena“ (2014), jer opet igra ulogu namenjenu Azijatima kao i u „Poslednjem samuraju“.
Najčešći razlog whitewashing-a u filmovima je zarada. Producenti se vode idejom da će belac ili belkinja doneti mnogo više novca, čak iako ta odluka možda neće biti politički korektna. Kristijan Bejl i Džoel Edžerton su privukli gledaoce sa potamljenom kožom u ulogama egipatskog faraona Ramzesa i Mojsija u filmu „Egzodus: Bogovi i kraljevi“. Nedavno je Tilda Svinton u filmu „Doktor Strejndž“ (2016) igrala ulogu namenjenoj glumicama azijskog porekla. Radnja filma „Kuća čudnih duša“ (1993) se odvija u Čileu, a i pored toga većina glumaca su bele kože. Glavne uloge tumače Meril Strip, Džeremi Ajrons, Glen Klouz i Vinona Rajder, dok je jedini latino glumac među glavnom postavom Antonio Banderas. U filmu „Lice sa ožiljkom“ (1983) Al Paćino igra Kubanca Tonija Montanu. Iako Kubanci čine većinu likova u filmu, sve ih igraju belci. Džejk Jilenhol igra Persijanca u filmu „Princ Persije“ (2010). Još jedan od novijih primera je film „Aloha“ (2015), koji je loše prošao kod publike i kritike. Lik Eme Stoun je trebalo da bude četvrtinu azijskog, a četvrtinu havajskog porekla. Režiser Kameron Krou se kasnije izvinio zbog ovakvog odabira, dok je Stounova rekla da nije trebalo da prihvatu ovu ulogu, jer zna koliki problem whitewashing predstavlja u Holivudu.
Treba naglasiti da whitewashing ne mora nužno da utiče na kvalitet filma. Mnogi filmovi su bili uspešno uprkos toj pojavi. Nečija gluma je čak bila nagrađena Oskarom. Među njima su Luiza Rejner za ulogu azijatkinje u filmu „Dobra zemlja“ (1937), Hju Grifit za ulogu šeika u „Benu Huru“ (1959) i Grk Georg Čakiris za ulogu Portorikanca u mjuziklu „Priča sa zapadne strane“ (1961).
Iako su se film i društvo razvili te su češći slučajevi da glumci i glumice igraju u „svojoj boji kože“, whitewashing je još uvek prisutan. U filmu „Veliki kineski zid“ (2016) Met Dejmon odlazi u Kinu da bi se borio protiv čudovišta koja se nalaze u zidu. Ovaj film se zato može svrstati u one sa „belcem spasiocem“. Holivud nikako da nauči. Radije će staviti zvezde u centar filma, koje će doneti novac, nego pokušati da afirmiše glumce druge boje kože.
Prvobitno objavljeno u Žurnalistu marta 2017. godine
No comments:
Post a Comment