U tu noviju generaciju filmova i serija spadaju „Plava je najtoplija boja“ (2013), „Gli“ (2009-2015), „Deca su u redu“ (2011), „Sense8“ (2015-), „Stranac na reci“ (2013), „Dečko upoznaje curu“ (2015), „Slobodna ljubav“ (2015), „Kerol“ (2015)… Mnoge serije poput „Crnog siročeta“ (2013-), „Američke horor priče“ (2011-), „Dva metra ispod“ (2001-2005), „Crno više nije u modi“ (2013-), „Kako se izvući sa ubistvom?“ (2014-) imaju LGBTQ+ likove, i to sve češće među glavnom glumačkom postavom. Stvari se kreću u dobrom pravcu, ali je cenzura filmskog sardžaja još uvek prisutna u nekim državama.
Iako danas ima mnogo više LGBTQ+ likova nego ranije, mnogi su tu samo da bi ispunili očekivanja, te nema prave predstavljenosti. Likovi će često biti tu samo da bi pokrenuli neki narativ u seriji i neretko biti prikazani stereotipno. Ranije su serije getoizovale LGBTQ+ zajednice („Ženski svet“, „Kvir ljudi“), ali danas ima mnogo više slobode i rasprostranjenosti i pored predrasuda kakvih još uvek ima u društvu.
Mnogi se i dalje plaše „nametanja homoseksualnosti“, jer je heteroseksualnost „norma po kojoj se živi“, iako ne shvataju da je i ona na neki način nametnuta, decenijama unazad u slučaju filmova, a vekovima unazad uopšte. Kod filmova o transrodnim osobama, veoma često se umesto transrodnih osoba biraju cisrodni glumci i glumice, što predstavlja problem, jer samo transrodne osobe mogu preneti svoje emocije i iskustva. Kritički uspešni filmovi sa cisrodnim osobama u transrodnim ulogama su: „Dankinja“ (2015), „Dečaci ne plaču“ (1999), „Transamerika“ (2005), „Hedvig i besni inč“ (2001) i serija „Transparent“ (2014-). Filmovi sa transrodnim glumcima i glumicama su retki: „Dečko upoznaje curu“ (2015), „Mandarina“ (2015) te veb-serija „Njena priča“ (2015-). Zanimljiv je podatak da ima čak šest puta više filmova o transrodnim ženama nego o transrodnim muškarcima. Danas su uloge likova koji se ubrajaju u LGBTQ+ često nominovane i za Oskara, mada ih često igraju strejt glumci i glumice. Hilari Svonk, Tom Henks i Šon Pen su osvojili ovu prestižnu nagradu za svoje uloge trans muškarca u „Dečaci ne plaču“ (1999), odnosno gej muškaraca u „Filadelfiji“ (1994) i „Milku“ (2008).
Još jedan problem je u tome što su većina LGBTQ+ likova u serijama i filmovima belci i belkinje. Prema istraživanju iz 2014. godine, samo pet odsto LGBTQ+ likova na televiziji su ljudi azijske, a po jedanaest odsto latino i crne rase, te se vide uglavnom samo iskustva belaca, koja, iako teška, nisu ni približno teška kao iskustva, na primer, crnih homoseksualnih osoba. Jedna od retkih primera koji odstupa od ovog trenda je serija „Fosterovi“ (2013-) koja prati život jednog lezbejskog para, pripadnice bele i crne rase, koje odgajaju usvojenu decu različitih etničkih grupa. Od 1990. dodeljuje se nagrada koju dodeljuje „GLAAD“ (Gej i lezbejski savez protiv ugrožavanja) za pozitivno predstavljanje LGBTQ+ likova na televiziji. Sve u svemu, serije koje se emituju na kablovskim kanalima ili strimuju preko „Netfliksa“ i „Amazona“ mnogo bolje prikazuju LGBTQ+ likove, jer nemaju toliko ograničenja kao serije na običnoj televiziji.
Crtani filmovi takođe su zabeležili trend rasta pojavljivanja LGBTQ+ likova. Tu su „Simpsonovi“ (1989-) sa mnoštvom LGBTQ+ likova (Vejlon Smiters, Peti Buvije, Djui Largo), „Avatar: Legenda o Kori“ (2012-2014) sa vrlo implicitnim krajem poslednje epizode, koja je prikazana samo na internetu; zatim „Stivenov univerzum“ (2013-) i ovogodišnja „Glasna kuća“, koja je prikazala čak i istopolni par u braku. Među serijama sa LGBTQ+ likovima su i „Saut park“ (1997-), „Arčer“ (2010-), „Rik i Morti“ (2013-), „Izabran“ (2014-). Nametnuta heteronormativnost polako se ruši, mada je kod nas mnogo drugačija slika. Kao i većina balkanskih i istočnoevropskih zemalja, Srbija i dalje ne priznaje brak između istopolnih partnera. Prema prošlogodišnjem istraživanju Nacionalog demokratskog instituta iz SAD, samo desetina naših građana podržava takav brak, te delimo četvrto mesto sa ostalim bivšim državama Jugoslavije. Veća netrpeljivost je jedino kod bivših republika Sovjetskog Saveza.
VAŠE PRAVO DA NE ZNATE SVE
Ako pojavljivanje na filmu oslikava prihvaćenost LGBTQ+ zajednice u određenom društvu, nije ni čudo što kod je kod nas bilo vrlo malo filmova koji su se bavili ovom tematikom. Kada su se filmovi jugoslovenske kinematografije i bavili takvim osobama, bilo je to sa podsmehom. Slična situacija je bila i sa filmovima zapadne kinematografije pre Stounvolske pobune 1969. godine. Prvim domaćim filmom takve tematike smatraju se „Vrane“ (1969), koje pričaju priču o gej baletanu. „Vrane“ pripadaju takozvanom „crnom talasu“. Tako su nazivani filmovi koje je vlast ocenila kao nepodobne.
U filmu je vrlo implicitno prikazana njegova orijentacija i tada je važilo da isfeminiziranost znači homoseksualnost. Tu je i „Bubašinter“ (1971), film o odrastanju u kojem tetka upozorava glavnog junaka da ne postane gej muškarac kao što je njegov teča. Simke u filmu „Nacionalna klasa“ (1979), koga tumači Irfan Mensur, gej je muškarac koji nije isfeminiziran ni ismevan. Tada je razbijena i predrasuda da su mačo hetero muškarci netolerantni prema homoseksualcima.
LGBTQ+ likovi su vrlo retki u našem filmu, te su gotovo uvek su bili prikazani stereotipno ili negativno. Tu su „Već viđeno“ (1987), „Kako je propao rokenrol“ (1989), zatim „Lepota poroka“ (1986), u kojem je jedan od likova homoseksualac i bavi se vrlo stereotipnim poslom ‒ rad u tekstilnom pogonu, zatim „Ćao, inspektore“ (1985), parodija na špijunske filmove, u kojoj su čak dvojica likova (koje igraju Nikola Simić i Ljuba Moljac) bacila oko na glavnog junaka, koga igra Bata Živojinović. Tu je i Josif Tatić u „Tesnoj koži 2“ (1987) u ulozi turskog biznismena.
Kvir likovi su uglavnom gurnuti u drugi plan i dobili su epizodne uloge poput nastavnika likovnog u filmu „Majstori majstori“ (1980) i bildera iz „Nije lako s muškarcima“ (1985). Neki filmovi poput „Velike frke“ (1992) prikazuju prihvaćenost, a „Miloš Branković“ (2008) gađenje, jer je homoseksualnost svrstana kao zlo u Beogradu, tik uz nekrofiliju i dilere droge. Kao i u mnogim komedijama i akcionim komedijama na zapadu osamdesetih godina prošlog veka, i kod nas je postojala navika vređanja rečju „peder“. I zaista, takve situacije mogu se naći u skoro svakoj domaćoj komediji. Homoseksualnost se smatrala nastranošću, devijantnošću i perverzijom, te je tako najčešće i prikazana u filmovima. LGBTQ+ likovi su još ređi u domaćim serijama i obično imaju vrlo male uloge. Takve role su Paskaljevićeva uloga vlasuljara koji voli i da nosi perike u „Srećnim ljudima“ (1993-1996) i Lutkićeva uloga transvestita u zatvoru u „Porodičnom blagu“ (1988-2002).
SAVREMENI DOMAĆI FILMOVI
Neki od novijih ostvarenja je hrvatski film „Fine mrtve devojke“ (2002), koji se bavi neprihvatanjem društva dve lezbejke koje su se doselile u komšiluk, zatim srpska dramedija „Parada“ (2011), koja se bavi organizovanjem Parade ponosa u Beogradu i prihvatanjem, kao i bošnjački ratni film „Idi na zapad“ (2005). Vredi spomenuti i film „Diši duboko“ (2005), koji je reklamiran kao „prvi srpski LGBT film“.
Što se tiče trans likova, tu su filmovi „Špijun na štiklama“ (1988) pa čak i „Davitelj protiv davitelja“ (1984), ispirisan Hičkokovom „Psihom“, kao i „Sivi kamion crvene boje“ (2004) sa epizodnim ulogama dve trans prostitutke. Jedna od najvećih trans zvezda naših prostora bila je Merlinka, koja se proslavila u filmu Želimira Žilnika ‒ „Dupe od mramora“ (1995). Od 2009. godine po njoj je nazvan međunarodni festival kvir filma na kojem se prikazuju dokumentarni i kratki igrani filmovi iz sveta sa LGBTQ+ temama.
Filmovi su još jedan način širenja vidljivosti. Ranije su priče o gej muškarcima, lezbejkama, biseksualnim i transrodnim osobama na ekranu služile za ismevanje, žaljenje i antagonizovanje, ali je danas situacija znatno drugačija. Imamo pozitivno predstavljene članove LGBTQ+ zajednice, parove i samce, na različitim položajima u društvu, različitih profesija, žive kao deo društva koji nije getoizovan već deo celine i, što je vrlo važno, nalaze se iza kamera u režiserskim stolicama ili ispred kompjutera, pišući scenarije i, naravno, ispred kamere, jer svet zaslužuje da čuje svaku priču, jer je svaka priča podjednako važna. Sve su to neispričane priče o ljudima koji su uvek bili prisutni, ali potisnuti i nikada prikazani. Filmovi o LGBTQ+ osobama su vrlo važni za razumevanje. A kako je to rekao mudri Albus Dambldor, lik za kojeg je njegova kreatorka Dž.K. Rouling rekla da je gej: „Razumevanje je prvi korak ka prihvatanju“.
PRVI DEO DRUGI DEO TREĆI DEO
No comments:
Post a Comment