LGBTQ+ likovi na filmu 2/3 - Talas promena

Promene su došle posle Stounvolske pobune 1969. godine, kada je LGBTQ+ zajednica uzvratila udarac policiji koja je osobe hapsila samo na osnovi njihove seksualne orijentacije. Tada je stav javnosti prema LGBTQ+ zajednici polako počeo da se menja. Film „Momci u bendu“ (1970) pokušao je da predstavi običan život gej muškaraca i biseksualaca u Americi, mada je širio stereotipe gejeva kao dizajnera i prikazao ih kao vrlo nesrećne ljude, ali i povrh svega toga, film je, za promenu, imao relativno srećan kraj. „Nedelja, prokleta nedelja“ (1971) i „Kabare“ (1972) otvoreno se bave biseksualnošću. Film „Vođenje ljubavi“ (1982) je pozitivna priča o ljubavnom trouglu između muža, žene i njegovog ljubavnika. Pored očiglednog porasta prihvatanja, bilo je i drugačijih slučajeva. Filmovi kao što su „Prozori“ (1980) i „Gluvarenje“ (1980) vrlo su homofobični, jer predstavljaju lezbejke i gej muškarce kao ljude koje treba ubiti. U mnogim komedijama i akcionim komedijama osamdesetih godina često se koristila reč „peder“ u pogrdnom značenju. Kad god je nekoga lik hteo da uvredi, upotrebio bi tu reč, često onako usputno.

„Nedelja, prokleta nedelja“ (1971) prvi je film koji je prikazao strasan istopolan poljubac. To ne znači da ranije nije bilo istopolnih poljubaca ‒ bilo ih je, ali su to mahom bili nasilni poljupci, bez saglasnosti druge osobe, kao u filmu „Pukovnik“(1968). Tu je i nemi film „Krila“ iz davne 1927. godine, u kojem imamo vrlo intimnu scenu između dvojice muškaraca, ali poljupca nije bilo. Film „Napuštena srca“ (1985) prvi je koji je prikazao vezu izmeđudve žene koja se ne završava smrću.

Filmovi Endija Vorhola takođe su doprineli vidljivosti LGBTQ+ zajednice. I naučnofantastični filmovi i serije bili su prilika za iskazivanje stavova manjine, jer naučna fantastika dozvoljava mnogo više slobode od drugih žanrova. Ljudi i stvorenja dolaze sa raznih planeta i svetova. Drugačije vrednosti su zato moguće, pa čak i logične. U kultnom mjuziklu „Roki horor šou“ (1975) vereni par dolazi do kuće u kojoj živi doktor Frankenfurter, naučnik-tranvestit. Frankenfurter je u kući prihvaćen, iako je isprva mladom paru vrlo čudan. Ceo dom je sa planete Transeksualna Transilvanija, koja je mnogo naprednija od naše. Sredinom prošlog veka transrodni likovi prikazani su u vrlo lošem svetlu. Norman Bejts u „Psihu“  (1960) ubija ljude obučen u majčinu odeću. Film „Kad jaganjci utihnu“ (1991) predstavlja vrlo transfobičnu priču. Bafalo Bil je prikazan kao psihopata koji je nezadovoljan svojim telom i zato ubija žene kojima dere kožu. Čak i u novije vreme, serija „Slatke male lažljivice“ (2010-) napravila je negativca od transrodne osobe.

Godine 1993. pojavila se „Filadelfija“, film o gej muškarcu obolelom od side. Tada se malo popravila percepcija gejeva. Više nisu neko koga se treba plašiti ni žaliti, već ljudska bića sa kojima treba saosećati. Dolaskom devedesetih, nezavisne produkcije dobijaju na važnosti. Godine 1991. nastaju filmovi „Otrov“, „Moj privatni Ajdaho“ i dokumentarac „Pariz gori“, koji se smatraju začenicima Novog kvir pokreta, koji traje i danas, jer su LGBTQ+ teme uvedene u mejnstrim. Filmovi Novog kvir pokreta prate živote LGBTQ+ osoba i njihovo suočavanje sa heteronormativnošću.

Kada se Elen Dedženeres „autovala“ 1997. godine u seriji i pravom životu, reakcije su bile mešovite. Većina LGBTQ+ zajednice je stekla bolje mišljenje o sebi samima. S druge strane, mnogi sponzori te serije su se jednostavno povukli. Mediji su počeli da ubacuju sve više LGBTQ+ likova. Mada vrlo stereotipna zbog predstavljanja gej muškaraca kao dizajnera i ljudi vrlo zainteresovanih za modu, rijaliti serija „Gej oko za hetero“ (2003-2007) počela je da krči put do slobode. Za popularni sitkom „Vil i Grejs“ (1998-2006), tadašnji potpredsednik SAD-a, Džo Bajden, rekao je da je ta serija „edukovala ljude o problemima LGBTQ zajednice više nego išta“. Tu su i serije „Ženski svet“ (2004-2009) i američka adaptacija „Kvir ljudi“(2000-2006), koje su rušile tabue i prikazivale život gej parova u Americi. Amerika i dalje najviše prikazuje gejeve i lezbejke, dok su se biseksualne, transrodne, a posebno interseksualne i aseksualne osobe zanemarivale.

MANJE VIDLJIVE ORIJENTACIJE

Bolnička serija „Sirene“ (2014-2015) jedna je od retkih koja je imala aseksualnog lika. S druge strane, serija „Doktor Haus“(2004-2012) vrlo negativno prikazuje aseksualnost. U osmoj sezoni je prikazanakao nešto što treba lečiti, jer mora postojati neki uzrok tome. Tu su i večito debatovani Šerlok Holms, kao i Šeldon u seriji „Štreberi“, čija aseksualnost služi za ismevanje. Interseks likovi su vrlo retki. Serija „Pretvaranje“ (2014-2016) je revolucionarna, jer bila prva serija koja je imala interseks lik u stalnoj glumačkoj postavi. Pored toga, kasnije je u seriji gostovala interseksualna Amanda Sejnz, prva interseks osoba koja je imala ulogu interseks lika na američkoj televiziji. Tu je i film „XXY“ (2007), priča koja se sa toplinom bavi odrastanjem interseksualne osobe.

Biseksualnost se uglavnom prikazuje kao prolazna faza, kao neka stepenica na putu do heteroseksualnosti ili homoseksualnosti. Biseksualnci i biseksualke najčešće su prikazani kao osobe željne pažnje, vrlo manipulativne i u stalnom sukobu sa sobom i okolinom zbog svoje „neodlučnosti“. „Nedelja, prokleta nedelja“ (1971) i „Kabare“ (1972) neki su od prvih filmova koji su se bavili biseksualnošću. Tu su i „Roki horor šou“ (1975), „Glad“ (1983), „Boja purpura“ (1985). Triler „Niske strasti“  (1992) je upravo zbog prikazivanja Ketrin Tramel (Šeron Stoun) kao ubice i psihopate dobio negativne kritike. Tu je drama „Planina Broukbek“ (2005), koja je dobila oskara za režiju, ali ne i za film, po nekim kritičarima upravo zbog prikazivanja istopolnog para. Na televiziji biseksualni likovi su počeli da se pojavljuju osamdesetih i devedesetih. Najpoznatija je Karen iz „Vila i Grejs“ (1998-2006). U novije doba dobili smo više biseksualnih likova. Britani i Santana iz serije „Gli“ (2009-2015) su biseksualke, mada je Santana kasnije shvatila da je lezbejka. „Torčvud“ (2006-2011), spin-of serije „Doktor Hu“, je u glavnu ulogu postavio Džeka, omniseksualca. Sličnu stvar je uradila i serija „Izgubljena devojka“(2010-2015). Tu su i serije „Okrug Orandž“ (2003-2007), „Uvod u anatomiju“ (2005-) i „Doktor Haus“ (2004-2012) sa biseksualnim likovima u sporednim ulogama.

LIBERALNIJA EVROPA

Evropa je bila mnogo slobodnija od SAD-a. LGBTQ+ zajednica mnogo je ranije dobila svoj prostor na filmu. Francuski film „Pesma ljubavi“ (1950) i nemački „Drugačiji od mene i tebe (član 175)“ (1975) bavili su se homoseksualnošću, mada su bili cenzurisani. Tada se pojavio i „Monti Pajtonov leteći cirkus“ (1969-1974), u kojem su se glumci često oblačili u žensku odeću. Serija je nastala dve godine posle donošenja zakona kojim istopolni odnosi nisu više kažnjivi zakonom u Velikoj Britaniji. Tu su naravno i filmovi španskog režisera Pedra Almodovara. On je najčešće prikazivao transseksualne i homoseksualne osobe. Tu su „Visoke potpetice“ (1991) i „Sve o mojoj majci“ (1999) sa transeksualnim likovima, pa čak i noviji psihološki triler „Koža u kojoj živim“ (2011). Van Evrope, filmovi sa transrodnim likovima prvobitno su služili za ismevanje kao i „tetkice“. Tipičan primer je „Neki to vole vruće“ (1959), kada su se dvojica muškaraca obukla u žensku odeću kako bi pobegla od mafije koja im je za petama. Tu je i „Gospođa Dautfajer“ (1993) u kojem se Robin Vilijams preoblači u žensku odeću i glumi dadilju svojoj deci posle razvoda sa njihovom majkom. Transrodni likovi su vrlo često imali samo male sporedne uloge. Danas postoji mnogo više filmova koji se bave transrodnim osobama.

Filmovi „Moj život u ružičastom“ (1997) i „Tomboy“ (2011) su retki filmovi koji se bave preispitivanjem rodnog identiteta od malih nogu. „Moj život u ružičastom“ je belgijska drama koja prati malog Ludovika, dečaka koji smatra da je devojčica, te često oblači žensku odeću. Ludovik upoznaje drugog dečaka s kojim želi da se venča kada bude bio devojčica. Roditelji ga odbacuju, šalju na „lečenje“ kod psihologa, jer to smatraju fazom, ali i zato što se plaše reakcije okoline. Film je u SAD-u dobio rejting R, iako nema ni seksa ni nasilja, ali je osvojio i „Zlatni globus“ za najbolji strani film. „Tomboj“ prati desetogodišnju Loru koja se, nakon selidbe u drugi deo Pariza, deci u komšiluku počela predstavljati kao Mikael. Na neki način, Mikael je živeo dva života: kod kuće kao devojčica, koja mora živeti u skladu sa ženskim normama, a napolju slobodno, jer može da igra fudbal sa ostalim dečacima. Kada ga majka otkrije, kažnjava ga tako što mora obući haljinu i izviniti se svim dečacima koje je „prevario“. Naslov filma je pogrešan, jer reč „tomboj“ aludira na devojčicu koja voli da oblači mušku odeću, a ne transrodnog dečaka. Mada kraj drugog filma nagoveštava da ga je društvo „ispravilo“, ova dva filma se sa toplinom bave vrlo ozbiljnim temama. Postoje i komedije kao što su „Transamerika“ (2005) i „Prisila, kraljica pustinje“ (1994), koje su približile probleme i izazove s kojima se susreću transrodne osobe. Najpoznatija serija o transrodnim osobama danas je „Transparent“ (2014-), priča o Mori koja porodici otkriva da je transrodna žena. Naziv serije je spoj reči „trans“ i „roditelj“ ili jednostavno „nevidljiva“ zbog neprihvatanja čak ni unutar LGB zajednice.

PRVI DEO DRUGI DEO TREĆI DEO

Prvobitno objavljeno u Žurnalistu novembra 2016. godine